Dvadesetpetogodišnji likovni umetnik, Miloš Ostojić, slikarstvom se bavi već preko deset godina. Pored klasičnog slikarstva, bavi se i ikonopisom. Završio je Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, kao i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, Slikarski odsek, sa prosekom 9, 7. Dva puta je bio dobitnik Dositejeve stipendije. Slikao je ikone za ikonostase u Srbiji i inostranstvu, radio na restauraciji crkve u Pećincima i izlagao svoje radove na trinaest grupnih izložbi. Od ove godine radi kao nastavnik likovne kulture u OŠ „Branko Radičević“ i kao profesor u Srednjoj tehničkoj školi „Nikola Tesla“ u Šidu. Za svoj prvi ikonostas, koji je radio za pravoslavnu crkvu u Australiji, naslikao je 23 ikone.

Pre četiri godine, duborezac Dragan Petrović je primetio Milošev talenat i kvalitet rada i preporučio mu posao u pravoslavnoj crkvi u Australiji gde je Ostojić uradio svoj prvi ikonostas.

„To je bio jedan od mojih prvih poslova koje sam započeo na temu ikonopisa. Odatle je sve počelo. Veoma sam zadovoljan jer sam do sada u celu tu priču ulazio na mala vrata, a ovaj posao je bio velika prekretnica i ulazak kroz jedna velika vrata. Nije mala stvar zadobiti poverenje i biti zadužen za takvu vrstu odgovornosti u dvadeset i prvoj godini života“, kaže Miloš Ostojić.

Pored Australije, slikao je ikone za crkvu u Oslu, u Republici Srpskoj, kao i u Srbiji. Ikonostasi su se nizali jedan za drugim. Naslikao je ikonostas za crkvu u okolini Lopara u Republici Srpskoj, a zatim i u Pećincima i Alibunaru u Srbiji. Najnoviji je naslikao ove godine u Crkvi Svete Petke u selu Berkasovo u okolini Šida.

Kako napominje, nije mu teško uraditi određenu ikonu. „Za mene to ne predstavlja problem. To je polje koje sam proučio do najsitnijih detalja. Tehnika je bitna kao polazna osnova, a to znanje sam stekao na fakultetu, a posle sam ga i sam proširio.“

Miloš isključivo koristi uljanu tehniku kada su u pitanju slike na platnu. Kada su u pitanju ikone, koristi klasičnu tehniku – jajčanu temperu koja se slika na dasci. „Kada se slika uljem, pigment se meša sa vezivom koje se sastoji od lanenog ulja, terpentina i još nekih smola, dodataka koje pospešuju emulziju. Kad se slika jajčanom temperom koristi se žumance od kokošjeg jajeta koje se meša u količinski jednakoj razmeri sa vodom i sirćetom. Dobije se emulzija (smeša) koja se meša sa pigmentom i na taj način se slika, uz razređivanje sa vodom i zavisno od potrebne gustine.“

Koliko će mu vremena biti potrebno da uradi jednu ikonu zavisi od trenutka, inspiracije, raspoloženja, motivacije. „To je sve presudno u samom radu. Manje ikonostase sam u proseku radio oko dva meseca, dok mi je za izradu najvećeg ikonostasa trebalo četiri, pet meseci.

Pored ikona, Ostojić slika i portrete, životinje, prirodu. Tada najčešće koristi uljanu tehniku, ali se služi i kombinacijom drugih tehnika. Na primer, kombinuje akril i ulje. Za određene slike koristi i specijalne efekte i sprej – air brush tehnika. „Umetnost pruža veliki spektar mogućnosti tako da sam vrlo slobodan u tom pogledu. Određenu tehniku upotrebim kad joj pronađem mesto u slici. Kad u glavi imam viziju šta i kako trebalo da izgleda, upotrebim tu tehniku da bih dobio taj željeni efekat.“

Kad slika za svoju dušu, obično slika ptice. Ptice ga inspirišu od najranijeg detinjstva i smatra da će ljubav prema pticama trajati zauvek. „Kažu da su ptice izaslanici anđela, pa kad povežemo sa ikonopisom, i te kako nosi određenu simboliku.“

Mali je broj onih koji se bave ikonopisanjem. Pogotovo mladih kao Miloš jer većina smatra da se od umetnosti teže živi i malo zarađuje. Prema Ostojićevim rečima, mora da postoji velika ljubav prema tom poslu. „Veoma je teško danas pronaći sebe. Mali je broj izuzetno produhovljenih ljudi, a vreme u kom živimo zadaje veoma brz tempo. A kada se sagledaju stvari malo bolje, vrlo površno i šturo je sve to organizovano i osmišljeno. Sam taj život i nema toliko veliki smisao u ovom svakodnevnom sivilu, pogotovo u našoj državi. Mnogi ne shvataju da je poenta priče, kad je umetnost u pitanju, da se ne sme podleći komercijalnom. Ovo je posao koji se ne radi zato što neko mora da radi, nego zato što voli taj posao. To je životni izbor. To nije posao koji možeš da radiš u jednom delu života, a posle da odustaneš i da promeniš svoje radno mesto. Ovo nije klasično zanimanje. Ovo je način života.“

Prema Miloševim rečima, svaka slika treba da nosi sažetu poruku, odgovarajuću količinu energije i snage. A kada čovek u trenutku rada misli o novcu, i da li će nešto da zaradi od toga, gubi se motivacija. Dolazi do zasićenja i razočaranja. Mladi ljudi ne vide budućnost u ovom poslu i često prestaju da se bave umetnošću. „Nije bitno koliko ćeš novca dobiti za nešto što uradiš, bitno je da to uradiš dobro, čestito, s mnogo ljubavi, a nagrada za sve to će doći sama po sebi.“

Na početnoj strani Miloševe internet stranice stoji Betovenova rečenica Samo umetnost može uzdići čoveka do božanstva. Prema Ostojićevim rečima, taj citat u potpunosti objašnjava kako umetnost pruža jednu bezgraničnu sferu znanja, interesovanja i mogućnosti. „To nije posao koji je statičan i koji se radi šablonski. U pitanju je jedna širina i mogućnost beskrajne inspiracije i napredovanja i to je ono što je bitno.“

Što se tiče uzora, dopada mu se „stara škola“ umetnika i „staro znanje koje je teškom mukom u tadašnja vremena stečeno“. Pobornik je realizma. Smatra da je najbolji domaći predstavnik realizma Uroš Predić. „Imao sam priliku da posetim privatne kolekcije svojih prijatelja koji čuvaju njegove portrete. Susret s Predićevim radom je za mene bio otkrovenje. Prvi put kad sam ušao u dvorsku kapelu u Sremskim Karlovcima i stao ispod ikonostasa koji je naslikao, krenula mi je suza. Bio sam oduševljen količinom duhovnosti koju je utkao u te ikone. A nije u pitanju Vizantija, ni barokni izraz, nego njemu svojstven realizam koji odiše životom.“

Miloš od 1. septembra ove godine predaje likovnu kulturu u OŠ „Branko Radičević“ i u Srednjoj tehničkoj školi „Nikola Tesla“ u Šidu. Kaže da ga rad u prosveti ispunjava. Zadovoljan je. Bez teškoća uspeva da uskladi oba posla. Ono što mu predstavlja problem je mnogo privatnog posla. Stalno ima porudžbine i to mu odgovara, ali napominje da je to ponekad veoma teško fizički postići. Pored toga, planira da upiše doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Kako kaže, voleo bi da napreduje, pa da umesto u srednjoj školi bude profesor na fakultetu.

„Slikanje predstavlja suštinu moje ličnosti. Smatram da je to nešto sa čim se čovek rađa i sa čim svaki umetnik živi. To je sastavni deo života i smisao života svakog umetnika. Samim tim i mene. Slikanjem punim svoje baterije. Kroz slikarstvo pružam i prenosim svoju energiju, a ta energija ujedno ima i povratni karakter.“