Stoji na kraju prostorije. Pogledom lista police. Traži nešto određeno.

- Aha, evo je!

Poveća knjiga našla se u rukama mušterije. Ne dozvoljava nikom da čeka. Poznaje prostor i vešto se snalazi. Deluje opušteno. Zadovoljno lice.

- Doviđenja!

Geca Kon
Foto: istorijskabiblioteka.com

Tišina… Čuju se samo koraci do starog mesta i opet neka nova, ničim uzburkana – tišina. Svetlo je prigušeno, stapa se i nestaje među policama koje uokviruju slike. Prepoznatljiva lica naših velikana. Stojim i osećam im poglede. Vazduh – sladunjav, mošusan i pomalo težak. Postaje intenzivniji otvaranjem svake nove knjige. Centralni zid zauzima spomen ploča. Kicoško odelo sa leptir mašnom ističe okruglo i uglađeno lice blagog osmeha. Geca Kon, osnivač i vlasnik najstarije knjižare u Srbiji.

Velimir Starčević, pisac i šef istoimene knjižare započinje priču o njemu. Sat je krenuo unazad. Beograd, 1901. godina. Ulica kneza Mihaila broj 12. Poznato lice otvaralo je vrata iznad kojih se nalazila bela, upadljiva tabla. „Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A.D. objavljivalo je srpsku i stranu književnost, a oko sebe okupljalo intelektualce tog doba: Slobodana Jovanovića, Branislava Nušića, Jašu Prodanovića, Božidara Kovačevića, Miloša Crnjanskog i druge. Stekavši bogatstvo, veliki deo je ulagalo u štampanje dela domaćih pisaca, a novčano pomagalo umetnike i sve vrednije kulturne institucije“, ističe Starčević.

Škripa masivnih dvokrilnih vrata. Čuju je samo ljudi u njoj. U spoljnom svetu ona nema značenje, gubi se u žamoru i koracima prolaznika. Sat opet kuca kako treba.

- Dobar dan! Izvolite…

Na kratko vraćena u stvarnost uviđam da Gecu Kona i Velimira Starčevića povezuju iste stvari. Izbor knjige za životni poziv i ljubav prema njoj.

-Hvala! Doviđenja!

„Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće „Jugoistok“, a posle oslobođenja Beograda, decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u „Prosvetino“ izdavačko preduzeće. Ovde sam od 1974. Neki delovi ostali su autentični iz perioda Gece Kona. Pozadina izloga, rafovi koji su sada nešto skraćeni i Gecina radna soba koja je premeštena iz njegovog stana u Dobračinoj 30“, kaže Velimir Starčević.

Stolovi formirani u krug, prepuni knjiga, oduzimaju na veličini prostora. Uski prolazi između njih otkrivaju malo poda koji krcka pod pritiskom noge. „Ne, definitivno nije praktična za prodaju. Trebalo bi da pretrpi značajno renoviranje kako bi se knjige približile i postale lakše dostupne čitaocima. Budući da smo sada u teškoj situaciji, nismo u stanju sami da preuredimo čekajući sudbinu „Prosvete“. Sada je to nemoguća misija“, naglašava Starčević.

Foto: kul-tim.net

Reč renoviranje poput eha odjekivala je u glavi. Nije mi se sviđala iako je knjižara „Geca Kon“, kao spomenik kulture bila bezbedna. Mnoge knjižare u Knez Mihailovoj ovako su nestale. Renovirane su i preuređene u kafiće i parfimerije.

Srećem poznato lice beogradske književnice koja je promocije svojih knjiga imala u ovoj knjižari. „Sve što mogu da kažem u vezi za očuvanjem realnih vrednosti, jeste da se prave vrednosti mukotrpno grade, a vrlo lako uništavaju. Primitivizam. Vraćamo se bar deset koraka unazad. U svetu postoje kafići-biblioteke i kafići-knjižare. Nigde nisam videla, osim u Srbiji, da se u knjižarama prodaje donji veš“, kaže Marija Knežević.

Sve je u drvetu tamno braon boje i tako bi valjalo i da ostane. Možda uz male promene. Napolju je još uvek dan. Svetlo koje se prelama kroz izlog pada pod takvim uglom da se mogu videti bele čestice koje lebde prostorijom, ponegde gušće i skoncentrisanije. Proizvode ih listovi knjiga koji šušte pod rukama čitalaca.

- Doviđenja gospodine Stračeviću! Do sledećeg viđenja u „osveženom” „Geci Konu”!

Mnogi vole miris nove knjige, a nekima je draži miris stare knjige sa velikom „kilometražom”. Sve dok je „Geca Kon” tu, među nama, knjige će mirisati iza dvokrilnih zlatnih vrata. Ulica kneza Mihaila broj 12.

Knjižara „Geca Kon” nikada nije prestala sa radom, samo su se vlasnici smenjivali sve do 21. januara 2010. Posle raskida ugovora o privatizaciji izdavačkog preduzeća „Prosveta”, zbog neplaćenih zarada i doprinosa radnici su stupili u generalni štrajk koji je okončan 30. novembra 2010. Nakon potpisivanja sporazuma o prekidu štrajka, knjižara počinje sa radom i dobija zvanje spomenika kulture.

AUTOR: Marija Sivački

- Foto naslovne fotografije: srpskoblago.rs