Šokirana činjenicom da smo obesmislili koncept zdravog života odlučila sam da analiziram način vežbanja u svom naselju. Otvaranje centara za rekreaciju prvi je pokazatelj zainteresovanosti za vežbanjem. Godine 2003. postojale su 4 teretane u komšiluku, dok je ove godine broj fitnes sala i teretana 12. Vežbači su u proseku od 17 do 29 godina. Starije osobe koj imaju želju za rekreacijom su uglavnom žene. One se najčešće opredeljuju za jogu, pilates ili individualne treninge.

Posle ustanovljene grupe korisnika, zanimalo me je da li potencijalni vežbači prolaze određene provere i ko ih proverava?!

Provere su veoma retke. Na većeni mesta ih i nema, a tamo gde ih ima se zasnivaju na merenju kondicije i telesne mase. Samo na jednom mestu se radi kompletna analiza. Od besplatne provere krvi, merenja pritiska, preko kondicione provere i merenja kilaže. Čula sam da se na tom mestu se zastupa zdrav koncept života, te se moja pažnju usmerila na taj fitnes centar.

Teretana je dobro opremljena spravama za vežbanje i prostrana. U nju dolaze većinom tinejdžeri i momci koji se odlučuju za veoma naporne treninge. Instruktori su veoma prijatni i pristupačni. Dovoljno je da im kažeš šta želiš da promeniš na svom telu i dobićeš vežbe za to. Ali nema nikakve provere! Iako tu mahom trenira omladina, moraju da prođu određena testiranja. Adekvatne vežbe podrazumevaju i nivo intenziteta koji osoba sme da primenjuje. Određeni program može da učini da se postignu željeni efekti, ali i da izazove velike posledice.

Posmatrajući vežbače primetila sam da se retko koja devojka opredeljuje za trening visokog intenziteta. One obično umereno treniraju i ravnomerno kombinuju kardio i vežbe oblikovanja.

Momci su problematičnija grupa. Zagrevanju posvećuju malo vremena, iako rade vežbe koje mogu da im oštete zglobove ako nisu adekvatno pripremljeni. Pauze između vežbi su im često prekratke. To ne dovodi do boljih rezultata, već do umaranja organizma. Mišić mora da se opušta i pravilno isteže kako ne bi došlo do neželjenih posledica. U samim razgovorima između vežbača spominje se mnoštvo preparata. Preporučuju jedni drugima razne komplekse vitamina, sagorevača masti, proteina…

Koncept zdravog života nije konzumiranje raznih hemikalija i preforsirati se u teretani, već omogućiti sebi zdravije stanje tela. Odraz u ogledalu je tu da upotpuni osećaj sigurnosti, a ne da zbog izgleda iscrpljujete i mučite svoj organizam.

Dobro razmislite šta je u granicama vaših mogućnosti. Nemojte imati nerealne ideale. U skladu sa svojim načinom života, obavezama i prirodnim predispozicijama treba postaviti realne ciljeve ispred sebe.

Moguće da analiza koju sam napravila nije reper situacije, ali razmislite pre nego što počnete da trenirate šta i kako treba raditi. Ne budite lenji prema sebi posetite lekara ili sami zamolite stručna lica da vas pregledaju.

The post DA LI JE BITNO SAMO KAKO SE IZGLEDA? appeared first on Presstiž internet magazin....

Pretpostavlja se da je izgrađen između 1717. i 1731. godine. Pravili su ga Austrijanci, tako da nije sigurno da li je rimski, ali bunar sigurno nije. To je, u stvari, svojevrsna cisterna koja se napaja površinskim vodama, budući da nema izdan. Kad su kopači došli do dubine od pedeset metara, nisu pronašli vodu. Zato su krenuli bočno da kopaju prema reci Savi. Bunar je ukupne dubine 60,15 m, a prečnika 3,4 m. Na dubini od 53,15 m prečnik bunara se menja, sužava se na 2 metra. Dvostruko spiralno stepenište širine 0,9 m i visine 2,05 m ide do dubine od 35,51 m. Silazak niz stepenište, koje poput DNK spirale obavija bunar i vodi niže do nivoa vode, iz bezbednosnih razloga nije moguć.

Bunar se spominje još davne 1660. godine u spisima Evlija Čelebije, turskog putopisca. Čelebija piše o građevini na tom prostoru koja se koristila kao silos za žito. Drugi autori ga opisuju kao tamnicu. Postoje podaci da se ovaj bunar pominje i u vreme despota Stefana Lazarevića, prema zapisima biografa Konstantina Kostaneckog. „Despot, obezbeđujući grad hranom, nekolicine smesti u Rimski bunar“, zabeležio je Kostanecki.

Istoričari su podeljenih mišljenja kad je nastao bunar. Jedni tvrde da je nastao pre dva milenijuma, dok su drugi oprečnog mišljenja i smatraju da je iskopan pre nekoliko vekova, kad su Austrijanci osvojili Beograd 1717. godine.

Rimski bunar čuva mnogo interesantnih priča. Godine 1494. kad je Kalemegdan bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište, jedan svirep događaj desio se u na ovom mestu. Oko 37 ugarskih zaverenika planiralo je da preda grad Beograd bez borbe sa Turcima. Smederevski paša je potkupio ogromnim novcem hrvatskog bogataša Lovra Iločkog, sklopivši tajni ugovor sa njim. Predaja grada bi verovatno dobro prošla da ugarski vojvoda Pavle nije čuo za zaveru. On se tada nalazio u Temišvaru i odmah je sa svojim trupama krenuo ka Beogradu. Turke je oterao sa bedema, a onda je usledio obračun sa zaverenicima. Legenda opisuje da je to bilo jedno od najzverskijih pogubljenja u istoriji. Zaverenici su kanapima bili spuštani na dno velikog silosa koji se nalazio na mestu današnjeg bunara. Kad im se um pomračio od gladi, bačeni su im noževi tako da su bukvalno proždirali jedan drugog.

Jelena Ilka Marković

Druga priča desila se povodom neuspelog atentata na kralja Milana Obrenovića 1882. godine u Sabornoj crkvi. Revolucionarke Jelena Ilka Marković i Lenka Knićanin bile su upletene u propali atentat. Jelena je pucala na kralja, ali je time ranila Mariju, udovicu Đoke Milankovića iz Loznice. Jelena je izvršila samoubistvo u požarevačkom zatvoru u svojoj 38-oj godini. Lenka, udovica pukovnika Antonija Knićanina, bila je zatvorena u Rimskom bunaru. Čuvali su je vojnici, a ne žandari. Postoje svedočanstva koja kažu da su Lenku mučili u njenoj ćeliji, hraneći je slanom ribom bez vode. Jednom prilikom kad je vođena na saslušanje, ugledala je baru punu prljave vode i „pojurila kao pobješnjela i stropoštala se u tu baru da se napije vode, ali ju je stražar brzo izvukao i nije dao da se napije“. Vojnik koji je imao zadatak da je čuva pronađen je ubijen, a ona mrtva u svojoj ćeliji – dva meseca pre suđenja 1883. godine. Njena smrt nikada do kraja nije rasvetljena. Kako je metak iz kog je pucala Jelena Marković odmah pronađen, kralj Milan je naredio da ga optoče briljantima i rubinima i da od njega naprave iglu za kravatu. Ova neobična igla se i danas čuva u Muzeju grada Beograda.

Tokom Drugog svetskog rata Nemcima je, takođe, Rimski bunar okupirao pažnju. Postoji priča da su spuštali obučene gnjurce na dno bunara. Prema nekim autorima, bilo ih je trojica, prema drugima jedan. Nikad se neće saznati šta su tražili. I prema jednoj i drugoj verziji gnjurci se nikad nisu vratili iz bunara.

Sledeća priča se dogodila 1956. godine. Izvesni Beograđanin je hteo da se oslobodi svoje ljubavnice. Gurnuo ju je u duboki ambis Rimskog bunara. Iako su je ronioci tražili, telo nestale žene je tek nakon deset dana isplivalo. Vrlo je moguće da ubica nikada i ne bi bio pronađen da u džepu nije imao sačuvanu tramvajsku kartu sa istim serijskim brojem koji je pronađen kod žrtve. Ovu priču iskoristio je režiser Dušan Makavejev za film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“. Vremenom  je postavljena zaštitna rešetka da se nešto slično ne bi dogodilo.

Dušan Makavejev nije jedini koji je lokalitet Rimskog bunara iskoristio za svoj filmsko ostvarenje. Domaći film „Lavirint“ Miroslava Lekića realizovan je upravo na ovom mestu.

Kad je američki reditelj Alfred Hičkok boravio u Beogradu 1964. godine, obišao je Kalemegdan. Istakao je kako je na njega poseban utisak ostavio Rimski bunar. „Takav ambijent za mene uvek predstavlja pravu poslasticu“, kazao je Hičkok.

Tokom 1967. i 1968. godine počela su prva ronjenja u Rimskom bunaru, ali tad nije bilo načina da se sve verodostojno dokumentuje jer nije bilo ni podvodnih kamera, niti foto-aparata za podvodno fotografisanje. Ronioci su tokom istraživanja u vodi našli dva ljudska skeleta i nekoliko životinjskih.

Bunar je od 5. marta ove godine ponovo otvoren za posetioce.

- Foto: Miloš Jelesijević/Tanjug

The post RIMSKI BUNAR – SVEDOK MUČENJA I UBISTAVA appeared first on Presstiž internet magazin....

Ovaj spomenik kulture se zbog svojih izuzetnih karakteristika svrstava među antologijske primere kasnog modernizma u međuratnoj arhitekturi Beograda. U obliku kifle, omeđena je sa tri ulice. Kompozicija fasada zasnivala se na razuđenosti masa i ritmičnom nizanju prozornih traka razdvojenih pilastrima. Zgrada ima šest spratova. Monumentalni karakter objekta oslikava skladni odnos forme i pročišćenih, bezornamentisanih fasada. Zgrada predstavlja značajno ostvarenje beogradskog graditeljstva iz četvrte decenije prošlog veka. Uspešno rešeno smeštanje na parceli između tri ulice rezultiralo je zasecanjem kružne osovine objekta, što ga izdvaja kao značajno urbanističko rešenje. Od šezdesetih godina XX veka u zgradi je sedište TANJUG-a (Telegrafske agencije nove Jugoslavije).

Nekada velelepna građevina danas izgleda oronulo. Dotrajali drveni prozori, klime okačene s ulične strane i posivela fasada dokaz su da se u ovaj spomenik kulture ne ulaže. Iako se objekat nalazi na atraktivnoj lokaciji, i u njoj posluje novinska agencija TANJUG, njegov izgled nije nimalo reprezentativan.

„TANJUG je osnovan 5. novembra 1943. godine u Jajcu, u vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a. Taj potez povučen je kako bi se domaća, a pre svega inostrana javnost obaveštavala o stvaranju nove vlasti na oslobođenoj teritoriji“ piše dugogodišnji novinar Tanjuga, Vojislav Lalić.

Počelo se sa nekoliko starih pisaćih mašina, malim radio – davačem i jednim zastarelim aparatom za umnožavanje. Vesti su se pisale na srpsko – hrvatskom i engleskom jeziku. Agencija je izdavala biltene. Prvi broj objavljen je 10. novembra 1943. godine, а u prvoj informaciji pisalo je:

„Pre izvesnog vremena došao je u Jugoslaviju britanski brigadni general Meklejn, kao izaslanik komandanta savezničkih oružanih snaga na Srednjem istoku E.M. Vilsona pri Vrhovnom štabu NOV i POJ. Prilikom svoje prve posete, general Meklejn predao je vrhovnom komandantu NOV i POJ, drugu Titu, pismo komandanta Vilsona…“

TANJUG je i u teškim okolnostima uspevao da ne zaostane za moćnicima kao što su Rojters, Asošiejted pres, Fras pres, Ital-TAŠ. On se na tom putu suočavao sa mnogim izazovima, pre svega sa materijalnom nemaštinom i tehničkim problemima.

Godine 1968. prema studiji Gertrude R. Robinson, profesorke sa američkog Univeziteta Ilinois, Tanjug je zauzeo osmo mesto među novinskim agencijama u svetu. U studiji se navodi da Tanjug znalački kombinuje izveštavanje svojih novinara i svetskih agencija, praveći sopstvenu verziju informacija koje koriste i lokalni i strani mediji. Tanjug se jednog trenutka nalazio čak na šestom mestu svetskih rang lista.

„Prvi zadatak Tanjug-a je bio da preko radio – telegrafskih emisija obavesti svet o svemu što se zbivalo na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu. Tanjug bi zatim pristupio organizovanju svoje mreže u zemlji da bi izrastao u jednu opštejugoslovensku novinsku agenciju“, sećao se kasnije Moša Pijade.

Od male agencije uspeli su da stvore firmu koja emituje 365.000 vesti godišnje. Prema mnogim istraživanjima, u ovom trenutku je najcitiranija agencija u regionu.

The post SVETSKA AGENCIJA U ORONULOJ ZGRADI appeared first on Presstiž internet magazin....

Cvijeta Zuzorić

U parkovskom ambijentu Malog Kalemegdana nalazi se Umetički paviljon Cvijete Zuzorić. Gradnju je pokrenulo istoimeno umetničko društvo dvadesetih godina prošlog veka na inicijativu Branislava Nušića. Februara 1923. godine u beogradskom hotelu „Kasina“ Nušić je organizovao dobrotvorni bal „Hiljadu i druga noć“ na kome su se sakupila finansijska sredstva za gradnju. Paviljon je podignut 1928. godine.

Dubrovačka plemkinja Cvijeta Zuzorić (1552-1648), po čijem imenu se zove Umetnički paviljon našla se u posvetama velikog broj hrvatskih renesansnih autora, ali i svetskih klasika koji su pevali o njenoj lepoti i pesničkom talentu. Među najpoznatijim koji su je opevali su dubrovački pesnici Ranjina, Zlatarić i slavni Italijan Torkvato Taso. Cvijeta je bila pesnikinja i, prema predanju, najlepša žena svog vremena. Bila je udata za bogatog firentinskog plemića Bartolomea Pescionija.

Paviljon se od svog osnivanja koristi kao izložbeni prostor i predstavlja jedno od najstarijih zdanja tog tipa u Evropi. O njegovom značaju najbolje svedoče dokumenta, zapisi, fotografije koje su izložene u okviru stalne postavke. Na izloženim slikama može se propratiti duh vremena u kom Paviljon nastaje, kao i način oblačenja ljudi, izgled plakata, organizacija prostora… U postavci se mogu videti i fotografije kraljice Marije sa prinčevima Tomislavom i Andrejom u poseti izložbi Lade iz 1935. godine. Pored plemstva postavke su bile veoma posećene i od strane građanskog sveta. Vladalo je izuzetno interesovanje za rad Paviljona. To najbolje opisuje fotografija Branislava Nušića na kojoj on otvara Prolećnu izložbu posredstvom radija 1933. godine.

Foto: b92.net

Posle Drugog svetskog rata, Umetnički paviljon preuzima rukovodeće mesto u umetničkom životu Srbije. Tu se održavaju likovne izložbe, koncerti i druge kulturne manifestacije. Najznačajnija je izložba „Oktobarski salon“ koja se održava svake godine još od 1960. godine. Ona je pre 10 godina dobila i međunarodni karakter.

Danas se u Paviljonu „Cvijete Zuzorić“ nalazi sedište Udruženja likovnih umetnika Srbije.

Umetnički paviljon radi, ali ni sa približno velikim ugledom i značajem. Osim interesovanja, osipa se i njegova imovina. Krhka vrata, dotrajali podovi i gelenderi deo su njegovog enterijera.

Jedno je ostalo isto. Samo uvaženi umetnici mogu u njemu da izlažu i nastupaju. Trenutno je u toku retrospektivna izložba Zagrepčanke Helene Šipek. Postavku čine slike i crteži pomenute umetnice.

The post KALEMEGDANSKI PAVILJON LEPE DUBROVČANKE appeared first on Presstiž internet magazin....

Pedagoški muzej danas

Potrebu da se nastavna sredstva sakupe i sačuvaju, kao i značaj razvoja srpskih škola, prvi je uvideo učitelj Dimitrije Putniković. On je svoju ideju predstavio Učiteljskom udruženju. Tako je kasne jeseni 1896. godine osnovan Školski muzej. Prvih decenija muzej nije imao stalan smeštaj. Prvobitno je boravio u zgradi jedne osnovne škole na Vračaru, zatim na Dunavskom keju, Terazijama… Šezdesetih godina prošlog veka smešten je u zgradu bivše Realke (škole) sa novim nazivom, Pedagoški muzej. Pod istim nazivom na istom mestu nalazi se i danas.

Zgrada je smeštena između Kalemegdana i Etnografskog muzeja u Uzun Mirkovoj ulici broj 14. Zbog svoje arhitektonske i istorijske vrednosti 1979. godine proglašena je za spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju. U njoj se od zaborava čuva kulturna baština naše pismenosti.

Na samom ulasku u muzej nalazi se Bukvar za prvi razred osnovne škole iz 1956. godine, školsko zvonce, pisanka, pribor za pisanje, maketa učionice s kraja XIX veka i statua đaka prvaka u prirodnoj veličini iz istog perioda. Sa desne strane nalazi se prodavnica u kojoj posetioci mogu kupiti suvenire – razglednice, torbe, školski pribor, publikacije muzeja. Hodnikom se dalje nastavlja u izložbeni deo. U hodniku je predstavljen istorijski pregled geneze slova, pisma od Mesopotamije sve do Vukove azbuke. Izloženi pribor za pisanje pomaže da bi se ispisani tekst lakše mogao razumeti. Kora, lišće drveta i pečurka, korišćeni su kao podloga za pisanje, kao i voskolesna tablica, kamena tablica, listovi papira ručno izrađeni, pisaljke, mastionica i papirus, deo su prikupljenog pribora.

Suveniri koji se mogu kupiti u prodavnici muzeja

Zatim se iz hodnika u kom su prikazani eksponati koji opisuju opšti razvoj pismenosti prelazi na školstvo i prosvetu kod Srba od XII do XIX veka. Pismenost se u srednjem veku na našem području negovala u manastirima. Shodno tome na replikama freski prikazani su Ćirilo i Metodije, Sveti Sava, Kliment i Naum, srednjovekovna episkopska škola itd. Mapa kulturno – prosvetnih centara (manastira) živopisno prikazuje Žiču, Ravanicu, Studenicu, Gračanicu i Pećku Patrijaršiju. Takođe, replika Miroslavljevog jevanđelja, najznačanijeg spomenika srpske pisemnosti još iz XII veka, čuva se u Pedagoškom muzeju.

Školstvo je u Vojvodini bilo najraprostranjenije, pa nije ni čudno što učenici Karlovačke gimnazije zauzimaju najviše prostora. Njihova svedočanstva, vežbanke, sveske, slike najverniji su prikaz institucije u kojoj su učili. Prikaz prosvete do XIX veka završava se učionicom iz tog perioda.

Naredna prostorija daje iscrpnu hronologiju perioda između XIX i prve polovine XX veka. „Sultanovim Hatišerifom 1830. godine Srbija je postala vazalna Kneževina i dobila pravo da otvara škole, bolnice i štamparije“, zabeleženo je u Muzeju. Vreme koje su obeležile dinastijske borbe, nastanak nacionalnog programa, donošenje ustava, omladinski pokreti, osnivanje Liceja, nacionalno oslobođenje, građenje Srbije kao moderne građanske države bilo je burno za naš narod. Okončanjem Prvog svetskog rata počinje industrijalizacija i veći razvoj školskog sistema. Ova prostorija je sve to objedinila.

Kako su godine prolazile mnoga nastavna sredstva su se menjala, a neka i ne toliko. Na policama su poređani geometrijski predmeti (kupa, valjak, kocka…), šestari i lenjiri za tablu, istovetni su onima koji se i danas u našim školama koriste. Čitanke i zbirke zadataka sa natpisom na sredini „cena e 60 para“ uvode u svet učenika toga doba. Dok pohabana, kožna đačka torba, ruska računaljka, beležnica i pribor opisuju svakodnevicu đaka. Herbarijumi, minerološka zbirka, lampa sa špiritusom, školski kompas u metalnoj kutiji, Feklanov planetar deo su opreme kabineta. Ako je suditi po opremi, učenici su velikim radom i zalaganjem dolazili do znanja.

Za kraj je ostavljen period od početka Drugog svetskog rata. Tada razvoj pedagoškog vaspitanja postaje omasovljen. Time počinje nova epoha i školstvo se ubrzanog razvoja. Eksponati o uvođenju obaveznog osnovnog obrazovanja, organizaciji srednjoškolskog obrazovanja i napretku Univerziteta u Srbiji, takođe se čuvaju u Pedagoškom muzeju.

Jedinstven je muzej te vrste u Srbiji i na Balkanu i jedna od naših najstarijih muzejskih ustanova koja nastoji da od zaborava sačuva istorijske vrednosti srpske škole.

Realka – nekada prvi, a danas ni u prvih sedamsto

Razvoj prirodnih i društvenih nauka u Evropi i potrebe srpske privrede uticali su da se šezdesetih godina XIX veka u Beogradu osnuje Realka. Ta ustanova je u početku imala karakter trgovačke i tehničke škole, ali je ubrzo došlo do zakonskih izmena i pretvorena je u opšteobrazovnu instituciju sa specifičnim usmerenjima na prirodne nauke. Potvrda pozitivnog razvoja beogradske Realke bila je zlatna medalja osvojena 1889. godine u Parizu na Svetskoj izložbi nauke. Kad se taj podatak uporedi sa poslednjim rangiranjem svetskih škola prošle godine na kojem Srbija nije ušla ni u prvih 700, ukazuje da su naši prethodnici imali organizaciju i opremljenost u skladu sa prestižnim školama sveta.

- Foto: avgd.rs

The post PUT PISMENOSTI U SRBIJI appeared first on Presstiž internet magazin....

Muzej Vuka i Dositeja

U Gospodar Jevremovoj ulici broj 21, nalazi se bela, dvospratna kuća. Izgrađena je u orijentalnom stilu, što je čini upečatljivom u odnosu na ostale savremenije objekte. Ova građevina od istorijskog značaja podignuta je u 18. veku i pretpostavlja se da je pripadala upravitelju beogradske varoši. Tokom vladavine Napoleona Bonaparte u ovom zdanju se nalazio francuski konzulat. Kada je u Prvom srpskom ustanku Beograd oslobođen od Turaka, u zgradi je otvorena Velika škola. Škola je ugašena 1813. godine, pa je sve do 1949. godine služila za stanovanje različitim vlasnicima. Danas se u njoj nalazi Muzej Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću.

Niska bela ograda sa gvozdenim rešetkama i drvenim vratima i dvorište ispunjeno zelenilom čine okućnicu Muzeja. Spomen kuća Vuka i Dositeja podeljena je u dva dela. U nekadašnjem selamluku sada se nalazi izložbeni deo, dok haremluk pripada službenim prostorijama i stručnoj biblioteci.

Muzejski deo je podeljen da na dva sprata. U prizemlju se nalaze četiri sobe razdvojene širokim hodnicima. Svaka soba ima svoj naziv. Prva se zove „Događaji kod nas i u svetu“. Ta soba ima za cilj da posetioca uvede u doba Vukovog i Dositejevog stvaralaštva. Jezgrovit tekst opisuje dešavanja krajem 18. i početkom 19. veka. Tabele su podeljene u dve kolone – jednu koja prati događaje kod nas, i drugu koja prati evropske okolnosti po godinama od 1783. do 1813. godine. Ako neko nije zainteresovan da to pročita, ili pak nešto nije razumeo, može da se bazira na šematskom prikazu uporedne hronologije.

Sledeća soba se zove „Beogradska Velika škola“ i posvećena je nastajanju visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Na belim zidovima ispisan je tekst koji govori o osnivanju škole i Dositejevim zaslugama za njeno utemeljenje.

U sobi broj 3, „Dositej Obradović“, zidovi su ukrašeni odlomcima iz Dositejevih dela i njegovom biografijom. Na policama se nalazi njegovo pismo srpskom Senatu i prva stranica dela „Život i priključenija“ iz 1783. godine. Među važnim spisma nalazi se i prvi Obradovićev zapis pisan srpskim narodnim jezikom – „Pismo Haralampiju“. Police su obogatile i dve slike. Tehnikom ulje na platnu naslikan je Dositej Obradović kako sedi za radnim stolom pretrpanim knjigama, autora Dimitrija Tipola. Na grafici nepoznatog autora oslikan je manastir Hopovo iz 18. veka.

Poslednja soba u prizemlju nosi naziv „Vuk Stefanović Karadžić“. Vukova ćerka, Mina Karadžić Vukomanović je poklonila zaostavštinu svog oca Kraljevini Srbiji posle njegove smrti krajem 19. veka. U vitrini se nalaze Vukovi lični predmeti. Fes koji je uvek nosio na glavi, a njegovi savremenici su zabeležili da se više plašio promaje nego Turaka. Zatim, pramen kose Vuka Karadžića, košulja, naočare, putnička mastionica, džepni sat, brojanice, muštikla, štap, štaka, kubura, duvankesa. Očuvanost ovih autentičnih predmeta opisuju nekadašnju Vukovu pedantnost i gospodstvenost. Godine 1810. Vuk je oboleo od paralize, čija je posledica bila zgrčena leva noga u kolenu, zato je za kretanje morao da koristi štulu koja je danas izložena u Muzeju. Prva diploma, diploma počasnog građanina Zagreba, njegova posmrtna lista sačuvani su od zaborava i dostupni posetiocima. Pored ovih eksponata se izdvaja i diploma počasnog doktora filozofije Univerziteta u Jeni, u Nemačkoj, koja govori o cenjenosti Vuka Karadžića u Evropi.

Uskim i strmim drvenim stepenicama posetioci se mogu popeti na sprat. Tu ih čekaju tri nove izložbene prostorije i Azbukaonica. Sprat je nešto drugačije organizovan od prizemlja. Mala divanhana na sredini, okrenuta ka dvorištu dodatno osvetljava sprat. U hodniku se nalazi tabla na kojoj piše „Ko umije njemu dvije“ i pano sa crtežima najmlađih posetilaca. Dečje radionice se organizuju u Azbukaonici koja je za to i prilagođena. To motiviše mališane da muzeje ne vide kao nezanimljivo istorijsko mesto, već prostor za učenje kroz igru.

Soba „Dositejevo delo“ beleži ideju prosvetiteljstva u Srbiji. Na Dositejevo delo uticali su Zaharije Stefanović Orfelin i Jovan Rajić čije su biografije istaknute u ovom kutku. Oko Dositeja se još za vreme njegovog života okupilo dosta saradnika i sledbenika koji su nastavili rad na širenju prosvete i nauke u srpskom narodu. Među njima najzaslužniji su bili  Pavle Solarić i Sima Milutinović Sarajlija. Svojim radom i postignućima su svome liku i delu obezbedili mesto u ovoj prostoriji.

Kao i Dositej i Vuk je imao svoje prethodnike, Dimitrija Davidovića i Dimitrija Frušića, srpske studente u Austriji. Oni su u Beču nekoliko meseci pre Vukovog dolaska pokrenuli „Novine serbske“. Vuk se po dolasku u Beč odmah obreo u krugu ljudi oko redakcije što je pozitivno uticalo na njegov položaj u Austriji. Ovaj period Karadžićevog stvaranja, upoznavanje sa Jernejom Kopitarom, uslovi za početak reforme opisani su u sobi „Vukovo delo“. U njoj se nalazi prvo izdanje Srpskog rječnika, Gramatika srpskog jezika, Rat za srpski jezik i pravopis i još bitnih dela koja su usmeravala tok reforme srpskog jezika. U Srbiji će Vukov pravopis postati zvaničan tek 1868. godine, četri godine nakon njegove smrti.

Poslednja postorija nazvana je „Vukova porodica“. Tu se nalazi stablo Vukove dece. On je sa svojom ženom Anom Kraus imao trinaestoro dece od kojih je samo dvoje nadživelo svoje roditelje. Mina, očeva ljubimica, zauzela je posebno mesto u ovoj sobi. Na policama se mogu videti njeni lični predmeti kao i njihove porodične fotografije. Slikarka Mina Karadžić Vukomanović bila je jedna od najobrazovanijih Srpkinja 19. veka. Njena dela čuvaju se danas u Narodnom muzeju u Beogradu.

- Fotografije preuzete sa: narodnimuzej.rs

The post RJEČNIK I PRIKLJUČENIJA appeared first on Presstiž internet magazin....

Branislav Nušić

U cincarskoj porodici Ljubice i Đorđa Nuše, 20. 10. 1864. godine, rođen je Alkibijad Nuša. Ubrzo po njegovom rođenju porodica se preselila u Smederevo, gde je Nuša završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Ponavljao je jedan razred, pa zato možemo pretpostaviti da Nušić nije bio revnosan đak, ali se veoma interesovao za književnost, pozorište i društveni život. Ime je promenio sa svojih 18 godina u Branislav Nušić. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Srpsko-bugarski rat ga je zatekao dok je služio vojni rok.

Zbog satirične pesme „Dva raba“ 1887. godine osuđen je na dve godine zatvora. Pesma je ismevala kralja Milana i Kraljevinu Srbiju. Tematika pesme je zasnovana na dve različite sahrane. Jednu raskošnu majke pukovnika Franasovića, a drugu skromnu majora Katanića.

…Srpska deco, što misliti znate,

   Iz ovoga pouku imate:

   U Srbiji prilike su tak’e:

   Babe slave, preziru junake.

   Zato i vi ne muč΄te se džabe;

   Srpska deco postanite babe!

Nušić je u Požarevcu odrobijao godinu dana, a zatim je pomilovan.

Godine 1888. Nušić uređuje Male novine. Zatim odlazi kao službenik Ministarstva inostranih dela da radi u srpskim konzulatima u Bitolju, Solunu, Skoplju, Prištini. U Bitolju se oženio Drinkom Đorđević. S njom je imao dve ćerke i sina. „Autobiografiju sam završio ženidbom, nalazeći da posle ženidbe čovek i nema autobiografiju“, zabeležio je Nušić.

Sa Žankom Stokić

Postavljen je za sekretara Ministarsva prosvete, 1900. godine. Iste godine je počeo da radi kao dramaturg i zamenik upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Uređivao je i Pozorišni list.

Nušić je pet put penzionisan. Prvi put u trideset i osmoj godini „po svojoj molbi“ penzionisan je kao dramaturg. Time je izrazio svoj protest što nije postavljen za upravnika. Drugi put kad je postavljen za poštansko-telegrafskog inspektora, jer je odbio da primi tu dužnost. Godine 1903. postavljen je za šefa Odseka za nacionalnu propagandu pri Predsedništvu vlade, ali je posle Majskog prevrata ponovo penzionisan. A godinu kasnije postaje upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zatim se vraća u Beograd i postaje zamenik dramaturga Narodnog pozorišta sve do 1907. godine.

Kasnije je postavljen za okružnog načelnika u Bitolju, ali je tu funkciju vršio kratko, nakon čega postaje upravnik Narodnog pozorišta u Skoplju i uređuje list Srpski jug.

Godine 1915. Branislava je zadesila velika nesreća. Dok se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, izgubio je sina jedinca Strahinju u borbi sa neprijateljem i ostavio starog oca u Prištini. Bio je u izbeglištvu u Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji.

Po završetku rata postavljen je za načelnika Umetničkog odeljenja u Ministarstvu prosvete.

Srpska pravoslavna crkva ga je anatemisala zbog dela Nahod – tragedije u pet činova, zbog čega je ponovo penzionisan 1923. godine. Posle dve godine postavljen je za upravnika Narodnog pozorišta u Sarajevu.

Konačnu penziju dočekao je kao bibliotekar u Narodnoj skupštini.

Izabran je za člana Srpske kraljevske akademije 1933. godine.

Umro je 19.1.1938. godine u Beogradu gde je i sahranjen na Novom groblju.

Spomenik Branislavu Nušiću na Platou Zorana Đinđića na Trgu republike u Beogradu

Koliko ste puta prošli pored Trga Republike? Da li ste nekad obratili pažnju na spomenik koji tu stoji?

U zelenoj bašti punoj cveća okrenut ka Narodnom pozorištu nalazi se spomenik Branislava Nušića. Ovaj velikan kao da je pomalo zaboravljen. Tek pojedina pozorišta izvode njegova dela, iako je njihova tematika današnjici veoma bliska. Zato godina jubileja ima tendeciju da to ispravi. Dramaturg Dušan Kovačević radi komad o Branislavu Nušiću. Predstava će se odnositi na jedan dan u njegovom životu, proslavu njegovog šezdesetog rođendana. Premijera se očekuje 10. aprila u Beogradu, a dan kasnije otvoriće Festival „Nušićevi dani“ u Smederevu. U oktobru nas očekuje još programa koji će obeležiti jubilej.

Udruženje dramskih pisaca već 15 godina zaredom priređuje tradicionalni parastos Nušiću. Tom prilikom mnogi dramaturzi, glumci, pisci, kritičari i ostali poštovaoci odaju počast njegovom liku i delu.

The post NUŠIĆEVE HRONIKE appeared first on Presstiž internet magazin....

The post KOPENHAGEN – GRAD NA VODI appeared first on Presstiž internet magazin....

The post STATUA MALE SIRENE – KOPENHAGEN appeared first on Presstiž internet magazin....

Luka Mičeta
Foto: laguna.rs

Jubilej, 900 godina, od rođenja Stefana Nemanje ste obeležili izdavanjem istoimene knjige. Kako ste došli na tu ideju?

Na ideju da napišem knjigu, odnosno biografiju Stefana Nemanje došao sam tokom jednog razgovora sa Dejanom Papićem vlasnikom Lagune. Naravno, povod razgovoru, kao i knjizi, bila je godišnjica rođenja Velikog župana Stefana Nemanje.

Kako Vi gledate na period svaranja prvih srpskih država?

Stefan Nemanja je bio klasični evropski vladar svoga doba. Evropi, stvorenoj u epohi koja je prethodila Nemanjinom vremenu, presudno je doprinelo hrišćanstvo i crkva. Vaskolika tadašnja Evropa bila je rečit primer da bez duhovnog vođstva nije moglo biti ni svetovnog. Kao Atlas hrišćanstvo je nosilo Evropu. Tako je bilo i sa Nemanjinom Srbijom, do koje dolazi kasnije, u 12. veku.

Kako biste okarakterisali nemanjićku Srbiju?

Kao državu od koje bismo danas imali šta da naučimo.

Foto: laguna.rs

Informacije koje iznosite u knjizi Povratak kralja, malo u kojoj literaturi se mogu pronaći? Koliko vam je treško da do takvih informacija dođete?

Do nekih činjenica sam dolazio kroz razgovore sa neposrednim akterima, kao što je, recimo, princ Tomislav Karađorđević… S druge strane, izdvojio sam relativno značajna sredstva da bih neke dokumente kupio u Britanskom arhivu u Londonu.

U delu Povatak kralja iznosite podatke koji baš i ne glorifijukuju način odlaska kralja i vlade, kao i ponašanje u Engleskoj. Kako je na knjigu reagovala Vaša prijateljica princeza Jelisaveta?

Ona je to sve znala prva, odnosno pre nas i iz prve ruke. Ona je bila svedok svega toga kao i njen otac. Za nju tu nije bilo iznenađenja.

U trenutku kada je Srbija opčinjena TV serijom Sulejman Veličanstveni, izdajete knjigu Sulejman, Hurem i Srbi koja je obesmislila istorijski značaj serije. Na kakve ste reakcije naišli?

Foto: Medija centar Beograd

Vrlo pozitivne. Pre svega kod prijatelja i poznanika islamske veroispovesti. Tekst turske novinske agencije Anadolija – o promociji ove moje knjige – preneli su mnogi turski mediji.

Pročitala sam da postoji predlog da se knjiga prevede na turski. Hoće li se to dogoditi?

Nadam se. Na tome već uveliko rade naše Ministarstvo kulture, turska ambasada u Beogradu i Udruženje turskih izdavača.

Planirate li možda da objavite neku novu knjigu?

Nedavno sam predao Laguni novi rukopis. To je biografija najnesrećnijeg srpskog kralja Stefana Dečanskog koja bi trebalo da se pojavi na leto.

The post GODIŠNJICA ROĐENJA STEFANA NEMANJE appeared first on Presstiž internet magazin....