Lista ne toliko poznatih uloga Dragana Nikolića

Na vest o smrti svakog glumca reagujemo instinktivno sećajući se njegovih uloga. Ima neke nepravde u tome što se uvek pamte samo određene uloge, takozvane kultne, dok one druge, isto tako značajne i zanimljive, niko ne pominje. Možemo dugo diskutovati zašto je to tako, ali ovaj tekst nije o tome. Umesto da žalim nad sudbinom, odlučio sam da sastavim jednu „alternativnu” listu Nikolićevih uloga. Čini mi se da je takva lista korisna iz više razloga. Prvo, radi se o neobičnim ulogama, a drugo, radi se i o značajnim, ali zaboravljenim srpskim filmovima. Tako da ova lista zapravo ima za cilj da  podstakne čitaoce da potraže i pogledaju barem jedan od njih.

MLAD I ZDRAV KAO RUŽA (režija: Jovan Joca Jovanović, 1971.)

- Dragan Nikolić kao Stiv / foto: kaziti.org.

Stevan Nikolić, zvani Stiv, u početku je sitni prestupnik, „pozajmljivač“ kola. U vrtoglavom ritmu film prati njegov uspon ka poziciji šefa jedne anarhističko-militantne grupe. Iako nikada zvanično nije bio zabranjen, činjenica da je prikazan samo dva puta posle čega mu se na 35 godina gubi trag, dovoljno govori da je reč o jednom „problematičnom“ filmu. Prikazivanje nasilja na vrlo ogoljen i sirov način, uz vidno prisutan politički kontekst, učinili su ovo ostvarenje nekom vrstom simbola subverzije u domaćem filmu. Takođe, sam rediteljski postupak Joce Jovanovića izrazito je radikalan za to vreme. Kamera iz ruke, česti rezovi koji stvaraju vremenski diskontinuitet, ničim motivisani zoom-ovi, fragmentarna naracija, čine ovaj film srpskom verzijom Do poslednjeg daha Žan Lik Godara. Možda sam pristrasan, ali čini mi se da je Jocin film za nijansu, dve, ipak politički „nekorektniji“.

Mlad i zdrav će javnost tek posle 2000. godine ponovo otkriti, u sklopu jedne opsežnije reaktuelizacije zabranjenih filmova.

BEZ REČI (režija: Miloš Miša Radivojević, 1972.)

- Dragan Nikolić, gluma kao performans / foto: movie.douban.com

Bez reči je unikatan film u jugoslovenskoj kinematografiji. Kao što i sam naslov sugeriše reč je o nemom, eksperimentalnom filmu, u kome sve vreme gledamo jednog lika u raznim situacijama. Međutim, ovde nema prave priče, tako da nema ni „pravog“ lika, nema karaktera. Ovo je pre jedan glumački performans, koji se može analizirati, ali koji ne dopušta onu vrstu saživljavanja na koju smo kao gledaoci navikli u „normalnim“ filmovima. Nikolića vidimo kako obavlja razne, često apsurdne radnje: kako se pokriva pijavicama, radi gimnastiku sa šimpanzom, opija se, pa povraća (da, bukvalno), na kraju biva skoro zatrpan zemljom, itd. Iako može delovati da ovde zapravo i nema prave glume, oni koji su malo upućeniji u glumački zanat, znaju koliko ovakva gluma može biti zahtevna. Kada glumac nema nikakav opipljiv i realan obrazac ponašanja na koji se može ugledati, nikakvu karakternu osobinu koju treba da predstavi, kada je pre model, predmet, nego čovek – onda je vrlo teško pronaći pravi izraz. Ovakav film je zato vrhunski izazov i verovatno se mali broj glumaca može pohvaliti jednim takvim ostvarenjem.

BUBE U GLAVI (režija: Miloš Miša Radivojević, 1970.)

- Foto: imcdb.org

Dragan Nikolić i Milja Vujanović (tada već poznata po Ranim radovima Želimira Žilnika) igraju ljubavni par koji se nalazi u bolnici za psihičke poremećaje. Priča kroz „flešbekove“ otkriva razloge zbog čega su tu gde jesu. Ovo je prvi film Miše Radivojevića i na neki način je priprema za sledeći, gorepomenuti Bez reči. Prepoznajemo slično eksperimentisanje filmskim izrazom i izraženu filozofsku, egzistencijalističku komponentu priče. Vidimo proces slamanja pojedinca pod pritiskom sistema. Tako Bez reči možda dolazi i kao logičan nastavak ove priče, posle koje ne ostaje nikakva mogućnost da se logički (i jezički) artikulišu osećanja. Bube u glavi su uvertira za ludilo.

HOROSKOP (režija: Boro Drašković, 1969.)

Priča prati grupicu lokalnih probisveta u jednom malom, kamenitom selu, „bogu iza leđa“ (po pejzažu se može pretpostaviti da se radi o Hercegovini ili Crnoj Gori). Jedini element koji unosi dinamiku jeste železnička stanica. Dolazak voza povremeno prekida letargiju, ali podstiče i netrpeljivost „lokalaca“ prema putnicima. Zaplet počinje kada u selo stigne mlada devojka (Milena Dravić).

Iz svega rečenog jasno je da se radi o priči koja teži univerzalizaciji, alegoriji. Crno-bela fotografija, sa jakim osvetljenjem (većina scena snimana u periodu dana kada je svetlo najjače), belina koju reflektuje kameniti pejzaž, imaju za cilj da stvore utisak mesta koje se nalazi van vremena i na neodređenom prostoru. Ovaj film ima nešto od atmosfere Kamijevih romana, donekle i Beketovih drama (barem što se tiče tretmana vremena i prostora), a vidljiva je i veza sa jugoslovenskom prozom tog perioda, pre svega sa piscima kao što su Branimir Šćepanović i Miodrag Bulatović (možda donekle i Mirko Kovač). Scenario pored Bora Draškovića potpisuje i Zulfikar Zuko Džumhur (jedna vrlo interesantna ličnost tadašnje umetničke scene, ko nije čuo za nega, savetujem da istraži).

KIČMA (režija: Vlatko Gilić, 1975.)

- Dragan Nikolić kao Pavle Ignjatović / foto: divxclasico.com

Kičma je meni lično jedan od najdražih rariteta. To je neka vrsta metafizičkog horora, koji, čini mi se, još uvek nema pravog naslednika u našoj kinematografiji. Radnja se dešava u okruženju nalik novobeogradskim blokovima, gde se iznenada i niotkuda pojavljuje nekakav smog koji tera ljude na samoubistvo. Sam opis zvuči bizarno i obećavajuće. Međutim, onaj ko očekuje da vidi Dragana Nikolića kao spasioca i nekoga ko efektno rešava misteriju, biće uskraćen za to zadovoljstvo. Reditelj Vlatko Gilić pažnju pre svega posvećuje građenju atmosfere. Ritam je sporiji nego što se to očekuje od horora u klasičnom smislu. Takođe, glavni lik nije ni nekakav detektiv, već pomalo smušeni mikrobiolog, koga Dragan Nikolić igra veoma zrelo, precizno i suptilno. Vlatko Gilić snimio je samo još jedan film posle ovoga. Ne znam tačno koji su razlozi za taj nagli prekid. Sigurno je da je time prekinuta i jedna vrlo interesantna linija naše kinematografije koja je možda tada bila u samom začetku i koja bi se mogla razviti u nešto snažniju tendenciju.

——————-

Pomenuti filmovi predstavljaju top 5, hardkor alternativu. Međutim, moram pomenuti za kraj još par meni dragih, ne toliko marginalizovanih, ali za mlađu publiku možda ipak nepoznatih filmova. Dakle, za svaki sučaj:

Kao prvo, Kad budem mrtav i beo (1967) reditelja Žike Pavlovića koji je prvi prepoznao Nikolićev glumački dar i ponudio mu njegovu prvu glavnu ulogu.

Kao drugo, Sezona mira u Parizu (1981) Predraga Golubovića (jedan od saradnika na scenariju je i već pomenuti Vlatko Gilić). Ovaj film najviše ističem zbog toga što u njemu imamo priliku da vidimo kako Dragan Nikolić glumi sa Marijom Šnajder (Maria Schneider), glumicom koja je bila partnerka Brandu u Bertolučijevom filmu Poslednji tango u Parizu (1971) i Džek Nikolsonu u Antonijonijevom Putniku (1975).

I moglo bi se ovako verovatno još dugo. Ali, bolje je da se sada zaustavim, dok se nisam setio još nečega. Kako u glumi, tako i u pisanju treba znati meru, onu nevidljivu granicu posle koje treba da se povučeš. Dobra gluma i dobro pisanje dešavaju se naknadno, dovršava ih publika.

Gledajte ove filmove, pričajte o njima. Meni ostaje još samo da se pozdravim.

Zbogom, maestro.

AUTOR: Jovan Marković