Film Vlažnost, reditelja Nikole Ljuce, nadovezuje se na jednu novu liniju srpskog filma koja je započeta filmovima Panama i Amanet. Sva tri filma su delo novih mladih snaga, pa tako sada već možemo naslutiti jednu drugačiju tendenciju naše kinematografije.

Karakteristike ove nove struje u odnosu na ono što smo do sada gledali možemo pratiti na više nivoa. Prvo, očigledan je pomak ka žanrovskom filmu, u ovom slučaju trileru. Takođe, žanr se tretira na slobodniji način, pre u duhu evropskog nego holivudskog obrasca. To za sobom otvara veću slobodu u naraciji, mogućnosti da se određeni elementi samo nagoveste, bez potrebe da se na kraju sve objasni. Taj slobodniji pristup žanru odvaja ih i od onih malobrojnih žanrovskih filmova u okviru naše kinematografije (Četvrti čovek, Klopka, Ustanička ulica).

Osvežavajuć je i pomak u temama u odnosu na dominantnu matricu. Za razliku od filmova sa temom rata ili ratnih trauma, socijalne bede, problema „društva“, omladine ili određenih subkultura, ovi filmovi govore o jednoj do sada neispitanoj „sorti“ ljudi, novih, urbanih post-petooktobarskih buržuja. To za sobom povlači i promenu u enterijerima i eksterijerima, a samim tim i promenu estetičkog obrasca koji se najpre odražava na planu fotografije. Na prvi pogled je već uočljivo da ovi filmovi donose jednu novu sliku grada. Za razliku od filmova sa temom siromašnih slojeva društva, u kojima smo se sretali sa naličjem Beograda, sada imamo priliku da vidimo njegovo lice, uredno i našminkano.

- Miloš Timotijević – kadar iz filma / foto: man.wannabemagazine.com

Film Vlažnost prati lik Petra, mladog i uspešnog menadžera. Zaplet počinje kada njegova žena iznenada nestane. Od tada pa do kraja filma, pratimo nedelju dana Petrovog života. Reč zaplet možda nije dobra da opiše ono što se u ovom filmu dešava. Vlažnost se u velikoj meri i zasniva na izneveravanju očekivanja gledaoca. Film nagoveštava trilerski zaplet koji koristi da veže našu pažnju i onda priču vodi, takoreći, paralelno sa njim. Petar neće ništa posebno uraditi da bi otkrio gde je njegova žena, tako da prave istrage u ovom filmu nema. „Otvoren“ kraj i svojevrstan antiklimaks dodatno pojačavaju utisak da je triler poslužio samo kao mamac, kao okvir koji stvara prostor za psihološku dramu.

Ono što posebno raduje i što ovaj film donekle odvaja i od grupe filmova u koju smo ga svrstali (Amanet i Panama) jeste što se oseća čvrst i promišljen koncept. Scenario je pažljivo napisan i ne trpi od večne boljke srpskog filma, pretencioznih i izveštačenih dijaloga. Vidi se da je priča zamišljena tako da nagoveštava pre nego da otkriva. Reditelj i scenaristkinja (Staša Bajac) očigledno su igrali na kartu nedorečenosti kako bi omogućili gledaocima da popunjavaju rupe koje su oni ostavili.

- Tamara Krcunović i Slaven Došlo – kadar iz filma / foto: bioskopsombor.com

Takav pristup, međutim, sa sobom povlači i određene zamke. Vlažnost možda i previše trpi zbog svog koncepta koji je reditelju i scenaristkinji onemogućio da se malo više „zaigraju“. Na nivou scenarija lično sam očekivao malo više „bizarnosti“, malo dublji uvid u dramu glavnog lika. Pošto se, međutim, protivim kritici koja se zasniva na pronalaženju onoga „čega u filmu nema“, ograđujem se od namere da ovu zamerku predstavim kao objektivnu manu, samo je ističem kao svoju ličnu impresiju.

Međutim, na nivou režije i fotografije i objektivno postoji nedostatak prouzrokovan konceptom koji previše ograničava. Rediteljski pristup i rad direktora fotografije previše su konvencionalni. Očigledno je nedostajalo hrabrosti da se eksperimentiše, što bi, verujem, ovom filmu dalo malo više živosti. Fotografija ne uspeva da pojača atmosferu koju scenario potencijalno ima u sebi. Režija je vrlo svedena, što u ovom slučaju znači – kruta. Kao da se reditelj plašio da će, ako odstupi od svog suzdržanog izraza, otkriti nešto što gledalac ne bi smeo da zna. Čini mi se da stvari u suštini stoje upravo suprotno. Ukoliko je postojala namera da se zadrži koncept nedorečenosti, onda bi malo slobodnija režija doprinela sveukupnoj atmosferi. Takav pristup bi učinio da priča ostane na površini, ali da doživljaj bude dublji.

Što se tiče ostalih elemenata, pomenuo bih još dobru rolu glavnog glumca, Miloša Timotijevića, koji balansira između suzdržanog izraza i povremenih „izleta“ koje ipak uspeva dobro da dozira. Takođe, u kontekstu naše kinematografije u celini, čini mi se da tendencija ka odmerenoj i preciznoj glumi postaje sve izraženija, što je još jedan razlog za optimizam. Ohrabrujuće je i to što se pojedini marginalizovani glumci, kao što je to Timotijević, probijaju do glavnih uloga i tako ruše stereotipne podele koje su već počele da nas zamaraju.

Uz sve izrečene nedostatke, Vlažnost je film koji vredi pogledati i koji ipak treba pohvaliti. Što se tiče autora (reditelj i scenaristkinja), mislim da se radi o ljudima koji ozbiljno promišljaju ono što će reći. Nadam se da će u budućnosti tek imati šta da kažu.

- AUTOR: Jovan Marković