Poznavao sam nekad jednog dečaka… bio veseo i živahan, nisi nikako mogao da ga smiriš. Kad se nasmeje, pitaš se gde mu je ustima početak, gde kraj, a po očima mu vidiš da mu se svaki zub smeje iskreno od srca. Gde je on sad? Eno ga dole u selu, čujem stalno da sa drugovima sedi i pije sokić i dalje, da stalno pravi gluposti pa biva kažnjavan… sve kao i pre. A ko bi rekao da je već prošlo 15 godina?
Za tih 15 godina i sokić je prestao da bude sokić, a ni gluposti, drugovi, kazne više nisu isti. Nije ni osmeh na licu tog dečaka. Nestalo je. Može se videti isključivo u momentima kad je u krvi dovoljno alkohola, da se njegovi promili mogu meriti brojem oduzetih vozačkih dozvola. Međutim, ni broj njegovih članova porodice više nije isti. Pre tačno 15 godina ostao je bez oca.
Toliko je vremena potrebno i da se nasmejani mali dečko pretvori u mrgu od metar devedeset i koji centimetar, koji u selu predstavlja strah i trepet, a ima čestih problema sa zakonom. Ima i više prijava zbog ometanja javnog reda i mira, nasilničkog ponašanja ali nema nikakvih ambicija za pomeranjem svog života sa mrtve tačke. Kada neke stvari dovoljno puta ponovimo, one nam postaju deo svakodnevice, navika. Neke su dobre, neke loše, a neke – pogubne. Dnevna doza agresije kombinovana sa alkoholom to svakako jeste. Ako je jedna smrt tragedija, a milion smrti statistika, onda je statistika jedna hladnokrvna kučka. Zato se ne treba obazirati na brojke i procente tipa koliko dece bez jednog od roditelja kasnije postane delikventno, jer ljudi nisu statistika. A mi se i pored toga često prema njima odnosimo baš na taj način. Svi mi koji imamo oba roditelja, priznajte, u hiljadu slučajeva smo uhvatili sebe kako ih namerno izluđujemo jer nas nisu pustili u grad, skratili su nam džeparac, zvocali jer smo kasnili iz škole, ili što nismo otišli na predavanje. Pre neki dan uhvatim sebe kako sedim u dnevnoj i gledam neki basket na tv-u. Uđe majka i sedne na stoličicu pored mene i šta god me je pitala, odgovori su bili lakonski: da, ne, ne znam, možda. Nije bilo dugo potrebno da ode. Ali je još manje bilo potrebno da postanem svestan jedne mnogo bitnije stvari. Da je samo htela malo moje pažnje i ljubavi, a ja sam to iskulirao kao da tu istu utakmicu ne mogu odmah posle toga da odgledam na internetu. Uzimao sam prisustvo roditelja zdravo za gotovo, kao da će večito biti tu. A neće, jer subjektivno ni vreme nije večno, a ne naši najdraži. Tog momenta sam ustao, otišao do kuhinje i zagrlio je. Ništa joj nije bilo jasno, ali su meni od tog trenutka mnoge stvari postale jasnije. Danas je ćale došao do moje sobe i dok sam već pisao tekst, seo pored mene i pitao me šta radim. Odmah sam prestao da pišem i počeo sa njim da pričam o nekim neobaveznim stvarima, ionako to nikada nismo naročito često radili, a svaki tekst može malo da sačeka. Mali zagrljaj i malo ćaskanje sad posmatram možda najboljim odlukama u poslednjih nekoliko dana – jer većina nas i te male stvari sa svojim „matorcima“ ne radi često. Razlog izaberite sami, činjenica često stoji.
Poznavao sam nekad još jednog dečaka… dok je bio mali, nije voleo da se odvaja od roditelja, kao da je još tad shvatao da je privilegija biti uz njih, imati ih, i to kakva. Onda je odrastao i otišao na studije, a volja za vraćanjem kući svojima, iz Beograda, se sve više smanjivala.
Sve do jednog običnog dana, kada je gledao običnu košarkašku utakmicu na televiziji.