Hvala bogu, pa posle dužeg vremena (meni se čini večnosti) smem da uključim televizor, a da me sa „malog ekrana“ ne zapljusnu varijacije na temu lažna obećanja. Nikad me nije predizborni vašar šarenih laža pogađao kao sada. Da je izborna kampanja još malo potrajala, ozbiljno bih razmislila o tome da nabavim tablete protiv mučnine. Želudac mi je i onako izmrcvaren od silnih litara kafe popijenih tokom studiranja.

Kad smo kod kafe, pijem jutarnju i uzimam novine. Već mahinalno preskačem prvih par stranica i dolazim do priče o tri mlada Srbina koji grade uspešne karijere u kompaniji Yahoo. Počnem da čitam. I onda zastanem. Pokušavam da se setim kad sam poslednji put u novinama pročitala tekst o uspešnom mladom SRPSKOM stručnjaku (iz bilo koje oblasti) u SRBIJI. Pokušavam, i pokušavam. Kopam po svim folderima u mozgu. Na posletku, poražavajuće shvatam da nisam zapravo nikad pročitala tako nešto. Sećam se samo tekstova o onima koji rade u kompaniji Facebook, Microsoft, Google, Addidas. Što se Srbije tiče, sećam se jedino onih negativnih, poput slučaja mlade gospođice u Ministarstvu spoljnih poslova.

Svesna sam da u našoj zemlji ne postoje tako velike i snažne kompanije, ali me zanima da li su oni koji vode ovu državu svesni da mi nikada nećemo imati ni u pola snažne kompanije ako svi koji imaju potencijal odu odavde.

Na pamet mi pada drugarica koja radi u jednoj javnoj ustanovi. Inače, diplomirani ekonomista sa prosekom 9.5, primljena u tu ustanovu na određeno vreme. Bezbroj puta mi je sa nevericom prepričavala događaje sa posla. Od toga da većina zaposlenih ne zna da obavi najprostije operacije na računaru, do toga da ima i onih koji dođu na posao i ne rade ništa. Po ceo dan ispijaju kafe i „vode abrove“. Njoj, ambicioznoj i punoj elana za rad, takva (ne)organizacija rada i nestručnost bila je potpuno neshvatljiva. Ubrzo je shvatila da je gotovo svaki drugi zaposleni posao dobio preko veze – najčešće stranačke.

U želji da se dokaže radila je svoj posao, ali i pomagala drugima u poslovima od daktilografskog, do pravnih i računovodstvenih. Svi su je hvalili, a direktor je bio prezadovoljan njenim radom i znanjem. S obzirom da je znala da će kapaciteti firme uskoro biti prošireni nadala se da će joj ugovor biti produžen. Već je pokazala da vredi bar za petoro drugih zaposlenih. Onda je donet zakon o stopiranju zapošljavanja u javnom sektoru i saopšteno joj je da nemaju mesta da je zadrže. Pitala sam je kako da su je tako lako pustili da ode. Rekla je samo: Jesi li ti luda? Pa oni će postojati i primati svoje plate i bez mene. A da li će raditi efikasnije, bolje i produktivnije, to njih baš briga! Zato, kofere u ruke i što dalje odavde.

Zabrinjavajuće je to što njen slučaj nije usamljen. U to ime zamolila bih sve odgovorne da više ne čine sve što je u njihovoj moći da najbolje stručnjake zadrže. Jer sve je to jedno pozamašno ništa.