Sećam se kada sam se doselila u Beograd 2009. godine, još uvek nije postojao Busplus, nije bilo nikakvih elektronskih čitača karti i uniformisanih kontrolora. To je bilo vreme kada su oni koji nemaju kartu u javnom prevozu držali otvorene četvore oči i analizirali svakog putnika koji uđe u autobus, trolu ili tramvaj. Svaki novi putnik mogao je biti kontrolor, nisu nosili nikakva obeležja. Krili su se u telima gospode u parnim odelima, mladića u farmerkama i teksas jaknama, žena u trenerkama ili haljinama.  Ali, zapravo, bili su isti kao danas. Neki bi te pustili da se voziš bez karte, drugi bi te zamolili da izađeš na sledećoj stanici, treći bi ti napisali kaznu. Neki su bili prijatni, neki neprijatni, jedni ljubazni, drugi drski.

Nakon toga je usledila akcija ,,fluoroscentnih prsluka“. Tada si kontrolora mogao da prepoznaš „iz aviona“. Dešavalo mi se da uđem u krcat prevoz koji bi se ispraznio čim bi putnici kroz prozor uočili da  na sledećem stajalištu nešto dreči. I u tom periodu, i u eri neprepoznatljivih kontrolora, uvek sam kupovala mesečnu kartu. Tako nešto sam smatrala ispravnim. Onda je na scenu stupio famozni Busplus sistem i,  iako se većina mojih prijatelja „švercovala“, ja sam nastavila tradiciju kupovine karte. Kontrolori više ne nose prsluke, ali nose teget jakne sa oznakom firme. I dalje ima finih, i dalje ima drskih. Drskih možda i više nego ranije. Usledila je žestoka borba kontrolora protiv građana koja je gotovo svakog dana imala svoje mesto medijima. Tako sam počela da se osećam zaglavljenom negde između. Sa jedne strane nikako nisam podržavala grubo ponašanje putnika i verbalne i fizičke nasrtaje na kontrolore. Sa druge strane, smetalo mi je to nepravedno prikazivanje samo jedne strane priče u medijima. Naspram ogromnog broja vesti objavljenih o napadima na kontrolore, stajalo je tek nekoliko priča o njihovom bahatom ponašanju prema putnicima. Jedna stvar me posebno nervirala – zaobilaženje muške populacije u kontrolisanju karti. Ali, i to zaobilaženje je selektivno, preskaču se uglavnom oni koji deluju kao „opasni“ i spremni za svađu. Dakle, ako si bezobrazan, nevaspitan i spreman na svađu, možda i tuču, možeš da se voziš besplatno. Tvoja karta je strah kontrolora. Bilo je puta kada bi im kontrolori zatržali kartu, ali bi ustuknuli nakon drskog „Nemam kartu, neću da kupim, neću da izađem i šta sad!“.

Direktan crveni karton od mene kontrolori su dobili jednog novembarskog dana kada je košava duvala kao luda. Delovalo je kao da napolju ima minus pedest. Vraćala sam se sa fakulteta i nisam imala mesečnu kartu, ali sam bila ubeđena da imam oko 100 dinara kredita na kartici, pa ću otkucati jednokratnu. Međutim, kada sam ušla u prevoz i prislonila legitimaciju čitaču, čulo se Nemate dovoljno kreditа. Nije mi padalo na pamet da izađem i nastavila sam vožnju. Na drugoj stanici ušla je kontrolorka. Zatražila je kartu jednoj gospođi, potom jednoj devojci. Onda su na red došla dva momka. Prvi se prodrao „Kakva, bre, karta“, drugog je samo zaobliša i prišla meni. Pokušala sam ljubazno da joj objasnim zašto nemam otkucanu kartu, ali nakon moje prve rečenice usledila je salva uvreda. Od toga kako se usuđujem da uđem u prevoz bez karte, preko toga da se ne pravim luda, da sam namiguša, do zaključka da treba da me bude sramota jer mogu da imam mobilni, a ne mogu da kupim kartu. Onda su me opkolili svi kontrolori koji su u tom momentu bili u prevozu. Kao hijene. S obzirom na nivo neprijatnosti koji sam osećala dala sam im svoje podatke i napisali su mi kaznu. Mada, već i tog trenutka sam znala da kaznu nikada neću platiti, a kartu više nikad neću kupiti.