Milan Gromilić je koreograf i solista baleta u Pozorištu na Terazijama. Rođen je 6. septembra 1979. godine u Beogradu. Trinaest godina je pohađao časove folklora pre nego što je u svojoj dvadesetoj godini postao član baletskog ansambla Pozorišta na Terazijama gde je posle četiri godine dobio status soliste. Interesantno je da Milan nikada nije išao u baletsku školu. Svoje znanje i umeće je sticao iskustvom, velikim radom i „krađom“ baletskog zanata. Pored mnoštva predstava u kojim učestvuje u Pozorištu na Terazijama, radio je koreografije za muzičke spotove, festivale, reklame, muzički šou program „Tvoje lice zvuči poznato“. Glumio je u domaćim TV serijama „Bela lađa“ i „Šesto čulo“, kao i u filmu „Na lepom plavom Dunavu“. Bio je učesnik rijaliti šou programa „Survivor Kostarika“ 2012. godine. Sa svojom suprugom Katarinom predaje ples i scenski nastup u edukativnom centru LEKART. Slobodno vreme provodi sa svojom porodicom koju uvek stavlja pre posla i koja je njegov „izvor sigurnosti i stabilnosti“. Ovih dana nestrpljivo iščekuje premijeru predstave „Viktor Viktorija“ u kojoj je koreograf. Prijatan je, duhovit, harizmatičan, pun života i energije.

Jednom ste rekli da sebe predstavljate samo kao Milan Gromilić i ništa više. Zašto?

Ime i prezime je nešto što sam ja. Prema mom mišljenju, titule su apsurdne. Da, jesam solista Pozorišta na Terazijama. Da, jesam koreograf. Ali, ne treba da se dičim time. To jesu moja zvanja, ali to nisam ja. Ja sam samo Milan Gromilić. To je moje ime i prezime. Titula mene, mog rada i onog što sam je onog trenutka kad je publika zadovoljna i uživa u onom što sam napravio.

- sa suprugom Katarinom

Kao dečak ste se bavili raznim aktivnostima. Svirali ste gitaru, završili nižu muzičku školu, trenirali košarku, fudbal, aikido, džudo. Zašto ste od svega toga izabrali folklor?

Sa sedam, osam godina sam počeo da se bavim folklorom. Moja majka je upisala mog brata i mene na folklor jer smo genetski imali ravne tabane. Nisu pomagale ni vežbe, ni ortopedske cipele. Čovek koji nam je držao probe mi je usadio ljubav prema folkloru. Kad sam imao nepunih 15 godina, umro mi je otac. To sam veoma teško podneo. Mnogo sam ga voleo. Bio je pravi primer oca. Time sam jedan svoj oslonac izgubio. Prekinuo sam sve aktivnosti kojim sam se bavio. Ali, posle mesec dana mi je nedostajala energija koju sam dobijao samo na probama folklora. Najlepše sam se osećao kad igram. To je moje lično zadovoljstvo koje i danas postoji. U međuvremenu sam dobio još tri zadovoljstva. Suprugu Katarinu i naše dve ćerkice.

Sa folklorom ste putovali u SAD, Izrael itd. Negde sam pročitao da ste nekoliko puta bili zaposleni i u Diznilendu. Otkud to?

Bio sam tri puta zaposlen tamo. To je Diznilend u Floridi. To je bilo 1996., 1998. i 2000 godine. U Diznilendu sam po mesec dana radio ‘96. i 2000. godine, dok smo 1998. godine imali turneju po celoj SAD. Od ukupno 52 države SAD, obišli smo 39 za dva meseca.

Završili ste Srednju grafičku školu u Beogradu, odsek mašinista. Nakon toga ste upisali Višu grafičku školu…

I to je bilo zbog folklora! Cilj mi je bio da, po završetku srednje škole, upišem grafičku tehnologiju. Moj drugar, koji je studirao grafičku tehnologiju, rekao mi je da neću moći da uskladim folklor i turneje, i grafičku tehnologiju. Da neću moći da izostajem često sa fakultetskih obaveza jer je taj fakultet veoma ozbiljan. Odmah sam rekao da ne dolazi u obzir da se odreknem folklora. Umesto visoke škole, upisao sam Višu grafičku školu kako bih je uskladio sa folklorom, a potom sam nameravao da se u jednom trenutku prebacim na grafičku tehnologiju. Ubrzo nakon toga, jedan drug mi je predložio da zajedno odemo na audiciju za mjuzikle u Teatar T, današnje Pozorište na Terazijama. Ta audicija je bila veoma čudna, u mom slučaju, jer mi je drug rekao da neće tražiti da izvodimo baletske tehnike, a prvo što je rekao tadašnji šef je da stanemo za štap. Taj klasični deo je prošao katastrofalno. A potom je na red došla ruska igra.

A to je Vaš teren…

Da! Ruskim i ciganskim igrama sam se bavio na probama folklora. Solista sam bio u svom ansamblu. Čovek koji  režira predstojeću predstavu „Viktor Viktorija“, Mihailo Vukobratović, bio je i reditelj prve moje predstave…

„Lutka sa naslovne strane“…

Upravo. Tu je on svojim rediteljskim iskustvom, i umećem pravljenja magije na sceni, učinio da se zaljubim u pozorište. Primljen sam 1. aprila 1999. godine u Pozorište na Terazijama. Nakon toga sam učestvovao u predstavama „Violinista na krovu“, „Neki to vole vruće“, „Alan Ford“ itd. Zaljubio sam se u proces stvaranja predstave. Odustao sam od Više grafičke škole i postao stalni član Pozorišta na Terazijama.

Igrate u skoro svim predstavama u Pozorištu na Terazijama. Postoji li neka predstava u kojoj ne učestvujete?

Neću igrati u mjuziklu „Viktor Viktorija“. Ne igram u predstavi „Briljantin“, u kojoj sam bio asistent koreografa, jer više vizuelno ne odgovaram tinejdžerskom liku i radnji koja se odvija. Ne igram ni u „Dva mirisa ruže“ i „Ženidba i udadba“.

Kad biste sumirali celo svoje iskustvo u Pozorištu na Terazijama, šta ono za Vas danas predstavlja?

Sve. Volim da kažem da je to „moje“ pozorište jer ono stvarno to i jeste. Ako treba u njemu da ostanem 24 časa, ostaću 26. Toliko kvalitetnih ljudi ovde radi. Mi smo jedna mala komuna. Jedna porodica. Pozorište je moj način života. I kultura kao takva, i umetnost kao takva. Možda nije dobro žargonski reći, ali mi smo „prodavači magle“, a ujedno i „prodavači emocija“. Ukazujemo, opominjemo na određeni stil i način života. Mi publici aktiviramo emociju. Činimo da si nasmejan, tužan, srećan, ljut. To je naš posao. Zato i kažem „prodavači magle“. Mi nemamo proizvod koji kupiš i koristiš. Mi samo umemo da oduševimo, rasplačemo itd. Ukazujemo na stvari koje su dobre ili loše. Imamo najlepšu profesiju na svetu.

Godine 2008. dobili ste stipendiju za Jacob’s Pillow školu za mjuzikle koja se nalazi u državi Masačusets, u SAD. Čemu Vas je ta škola konkretno naučila?

U koreografskom smislu, danas se ta lekcija ostvaruje. Pokupio sam osećaj i umeće rada sa igračima, glumcima. To znanje koristim kroz svoje koreografije u šou programima „Tvoje lice zvuči poznato“ i „Ples sa zvezdama“. To iskustvo sam stekao od desne ruke Boba Fosija, Četa Vokera. Od njega sam naučio kako prići čoveku, kako ga otvoriti, kako iz njega izvući maksimum. Način kako radiš, kako stvaraš. Kako se ponašaš prema ljudima. Krao sam zanat. Tu su predavali i Bil Hejstings, Mercedes Elington i mnoge veličine koje su nekad radile, ili su i dan-danas, na Brodveju. Bezrezervno su se davali na tim časovima. Želeli su da proširiš svoje znanje i talenat. Imam ogromnu zahvalnost prema ljudima koji su imali uticaja na moju edukaciju i sazrevanje. I to neću nikad zaboraviti. Koliko god da si uspešan u životu, ne smeš da zaboraviš nijednu osobu koja je uticala na to da postaneš uspešan. Zato sam ja samo Milan Gromilić.

Pomenuli ste „Tvoje lice zvuči poznato“, muzičko takmičenje u kom ste bili koreograf domaćim glumcima i pevačima. Da ste bili jedan od takmičara, koju javnu ličnost biste voleli da imitirate?

Voleo bih da imitiram svakoga ko je interesantan za imitaciju. Uvek moraš da opravdaš tu imitaciju. Da budeš potpuno tačan u njoj. Da „skineš“ svaki delić određene osobe. Svaki čovek ima nešto svoje i jedinstveno. Način kako ti sad sediš, kako posmatraš. To su neke tvoje stvari. Treba se potruditi da „skineš“ određeni glas, određenu gestikulaciju koliko god možeš. Sve je izazov.

Je l’ bi Vam bilo svejedno da imitirate muškarca ili ženu?

Bilo bi manje ili više zahtevnije. Potrudiš da to bude što približnije tvojim mogućnostima.

Kad već govorimo o muškarcima i ženama, prvi put ste koreograf u Pozorištu na Terazijama, za predstojeći mjuzikl „Viktor Viktorija“. Premijera je zakazana za 17. maj. Ta predstava govori o ženi koja se pretvara da je muškarac koji se pretvara da je žena. Uloženo je mnogo rada, truda i novca da bi to ostvarenje zaživelo. Koliko je bilo teško ili lako plesno pripremiti toliko broj ljudi?

Nije mi bilo teško jer poznajem mogućnosti ljudi sa kojim radim. Šta oni mogu. Šta znaju. Pozorište na Terazijama ima predivan ansambl što se tiče uigranosti i požrtvovanosti. To je dobitna kombinacija. Nije to stvar podilaženja jer znam koliko kvalitetan ansambl imamo. Znam da će sve biti kako treba. Ne govorim samo o baletskom, već o svim ansamblima ovog pozorišta. Svi želimo da ovo bude najbolje moguće i svi idemo ka tome. Nema onoga – kasnije ćemo to, nego sad ćemo. Ansambl Pozorišta na Terazijama zlata vredi. To znaju i reditelji i koreografi. Znaju da će im ovaj ansambl dati sve. To vidiš po publici koja dolazi. Naša posećenost je preko 90%. To govori o kvalitetu ove kuće.

Prema Vašem mišljenju, da li će ova predstava duže vreme biti na repertoaru Pozorišta na Terazijama?

Želim da ova predstava dugo ostane na repertoaru i da ima lep život. Koliko će sam ansambl i ljudi unutar njega živeti i osećati ovu predstavu, dotle će živeti. I u kvalitetu, i u želji, i u žaru. Mi, kao autorski tim, moramo učiniti da se ansambl oseća lepo dok je izvode. Koliko se oni osećaju lepo, toliko će i ova predstava živeti. Želim joj mnogo, mnogo izvođenja.

- Foto: privatna arhiva Milana Gromilića