Već na našem prvom susretu, dvadesetsedmogodišnji glumac i plesač Luka Mihovilović je ostavio utisak energičnog, zadovoljnog, optimističnog, radnog momka, predanog svom poslu. Od detinjstva su ga interesovale mnoge grane umetnosti. Završio je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Borisa Isakovića. Kako kaže, zahvalan je svojim profesorima jer su „izvlačili najmračnije iz svojih studenata“. Ubrzo nakon fakulteta se priključio glumačkom ansamblu Narodnog pozorišta u Subotici, ujedno plešući u baletskom ansamblu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Dobitnik je raznih glumačkih nagrada i priznanja. Jedan je od pokretača dramskog studija Osnovne baletske škole „Raičević“ u Subotici gde od 2012. godine mladim polaznicima drži časove glume. U međuvremenu je postao stalni član Bitef Dance Company – savremene plesne trupe koja već pet godina postoji pri Bitef teatru u Beogradu…

Rođen si u Puli gde si završio gimnaziju, a potom si upisao željeni fakultet u Novom Sadu. Koliko ti je bilo teško ili lako da se prilagodiš srpskom sistemu školovanja?

Što se tiče jezika, bilo je postepeno. Potičem iz porodice gde se ne gaje predrasude prema drugim narodima, pa sam ovde došao zdravog mozga. Budući da sam sluhista, jezik sam usvajao spontano. Na početku sam povremeno imao problem sa izjašnjavanjem, jer kad bi ljudi to osetili, često bi me pitali odakle sam i onda bi se obično potegla priča o ratu devedesetih godina ili bi se stvorila tišina. Međutim, to se vrlo brzo promenilo. Ovde sam upoznao ljude za koje znam da će mi biti prijatelji do kraja života. Mislim da je ceo period školovanja najlepši deo mog života. Volim Srbiju. Ovde se dobro osećam i to je najvažnije. Ljudi su ovde mnogo otvoreniji i to mi više prija. Nastupaju prema životu srcem i dušom, a što mi je najvažnije spontani su i veoma temperamentni. Hrvati su mnogo suzdržajniji po tom pitanju i to se oseća u odnosima.

Glumio si u više predstava u Narodnom pozorištu u Subotici i Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Potom si počeo da radiš u Bitef teatru. Šta je uslovilo da se prebaciš u Beograd?

Nisam sebe video u Subotici na duže staze. Osetio sam da sam tamo uradio koliko je trebalo. Mogao sam da ostanem u tom pozorištu do penzije, ali se postavljalo pitanje da li bih bio srećan sa tim izborom. Prebacio sam se u Bitef Dance Company gde mi je na početku bilo pomalo mučno jer sam naglo promenio svoj „jezik izražavanja“ na sceni, ali se ispostavilo da je to bila veoma dobra stvar za moj budući rad. U Evropi je normalno da glumac zna i da glumi, i da igra, i da peva. Bitef teatar je kombinacija svega toga. Meni je to bio izazov. Mnogo volim da oblikujem stvari koje su teže. Ne snalazim se najbolje u lakšim stvarima jer često od njih pravim tešku filozofiju. A u Subotici i dalje igram u tri predstave…

Kako je uopšte došlo do tvog angažmana u subotičkom pozorištu?

Direktorka drame Olja Đorđević prati svaku klasu na akademijama u Novom Sadu i Beogradu, i na osnovu toga pravi svoj odabir ljudi koji bi mogli biti deo saradničke ekipe pozorišta u Subotici. Kad sam bio četvrta godina studija, pitala me je da li bih im se priključio kao stalni član ansambla, ali sam tad već imao angažman u pozorištu u Novom Sadu. Odbio sam ponudu, ali sam imao sreću jer su me sačekali godinu dana kasnije gde sam imao priliku da odigram osam predstava u dve sezone.

U Dečjem pozorištu u Subotici si režirao nekoliko predstava. Kakav je osećaj raditi sa decom?

Ma koliko bio mlad u svom poslu, zaboravljam šta znači osećati ljubav prema pozorištu kao što ta deca osećaju. Predivno je raditi sa njima. Donose mi osveženje i nove ideje koje mi do tog trenutka nisu ni bile na pameti. Deca umeju da postave banalno pitanje koje, u stvari, uopšte nije banalno, već gađa suštinski i direktno gde treba. U tim predstavama glume mladi ljudi od 7 do 20 godina. Jesam stariji od njih, ali me često vraćaju u detinjstvo i u vreme kad sam počinjao da se bavim glumom. Uživam sa njima. Veliki su partneri na sceni jedni drugima, a mislim da su to doneli od kuće – umeće da se gledaju, slušaju, pomažu, budu empatični.

Tu si režirao tri predstave – „Ema“, „Čarlijeva fabrika čokolade“ i „Bila je to samo igra“?

Da, da.

Kad bi uzeo u obzir sve svoje dosadašnje uloge posle fakulteta, koja uloga ti je bila najzahtevnija?

Poslednja predstava u Subotici – „Brak Bet i Bua“. Priča je o piscu i njegovoj porodici koja kroz haotične trenutke – svađe, nerazumevanja, raskide…dolazi do zaključka koliko se, u stvari, vole, i da su sve životne teškoće smešne naspram ljubavi koja ostaje na kraju. Mnogo je situacija u toj predstavi koje su me podsetile na moj privatni život. Nekoliko puta sam pokušavao nesvesno da se sklonim od toga, ali sam shvatio da nije stvar u sklanjanju. Svaki dan se suočavamo sa teškim stvarima, ali moramo da nađemo način da ih rešimo, a ne da bežimo od njih. Glumački poziv jeste takav da moraš da praviš poveznice sa samim sobom i da oblikuješ zadati lik sa svojim ličnim životnim iskustvom. U toj predstavi najviše i uživam. Pored nje mi je omiljena i „Mala radnja horora“ budući da je fizički zahtevna jer je sat i po pevanja, igre i glume.

Kako se pripremaš za određenu predstavu? Primenjuješ li određene glasovne vežbe?

Kako kad. Zavisi od predstave. Ima predstava pred koje prelazim ceo tekst. Npr. za „Mala radnja horora“ sam u svakom slobodnom trenutku preslušavao originalni soundtrack iz filma i sa Brodveja jer sam znao da mi greška, u mjuziklu kao žanru, nije dozvoljena. Nema mesta za prisećanje teksta, muzika kao i u plesu nastavlja dalje i sve mora lepo da se složi na nju. Moraš da budeš spreman za određene trenutke na sceni koji se dešavaju iznenada i neočekivano uprkos činjenici od dva meseca rada na predstavi.

Malopre si pomenuo pevanje. Izvodio si nekoliko pesama u koncertu „K’o nekad u pola osam“ u Narodnom pozorištu u Subotici. Zanimljivo je da je to prvobitno bio osmomartovski poklon ženama, ali se zbog velikog interesovanja zadržao na redovnom repertoaru pozorišta…

Reprize tog koncerta su uvek bile krcate posetiocima. Subotički ansambl je okupljen od glumaca koji većinu stvari mogu da urade, a uz glumu, fizička i vokalna predispozicija su najvažnije za to pozorište.

Tu si pevao numere Caruso i Nocturno. Koje još?

Između ostalih i pesme od Olivera Dragojevića, Adel, Džibonija, Džejmija Kaluma…sve što narod hoće i voli. (smeh)

- Caruso u izvođenju Luke Mihovilovića poslušajte OVDE.

- Foto: Ana Mandić

Gde se više pronalaziš – u glumi ili pevanju?

Najdraža mi je kombinacija to dvoje. Trenutno pripremam mjuzikl „Mamma mia“ u Pozorištu na Terazijama kao baletski igrač, ali videćemo, možda uskoro osvane i neka glumačka uloga.

Glumiš u dve predstave u Bitef teatru koje su ove godine premijerno izvedene – „Ale i bauci“, predstavi za decu koja prikazuje „zla“ mitska bića iz srpskih predanja u pozitivnom smislu, i „Janje/Kokoš/Orao“…

„Janje/Kokoš/Orao“ je, kažu, najveća koprodukcijska saradnja u regionu. Predstavlja trilogiju kojoj je zajednički motiv rat. Sve tri drame su različito koncipirane, pa predstavljaju tri zasebne celine. Hrvatski deo se bavi događajima u svratištu „K Janjetu“ 1914. godine na čijem je mestu današnje Zagrebačko kazalište mladih. Bosanski deo se bavi porodicom koja za vreme rata jedva spaja kraj sa krajem i projekcijom slične situacije i u današnje vreme. Dok se srpska verzija, u kojoj ja glumim, bavi pozicijom ratnih invalida i tretmanom okoline prema njima.
„Ale i bauci“ su razotkrivanje prave istine deci o „strašnim i zlim“ mitskim bićima. Kod nas baba Roga ne jede decu, već je vegetarijanka, bauk je plašljivo biće koje se krije u kaputu, a suđaje pletu sudbinu ljudima pa je bolje biti dobar prema njima. Divna je poruka deci kroz edukaciju o istoriji priča naših baka i ekološko osveštavanje. Isidora Stanišić (koreograf predstave) insistira na tome da sva ta mitska bića čuvaju prirodu jer iz nje potiču i da osveste ljude da moraju biti zahvalni na darovima koje nam priroda daje.

Koji su planovi za budući rad?

Do kraja godine radimo plesnu predstavu sa Aleksandrom Sašom Ilićem i Edvardom Klugom u Bitef Dance Company. A krajem sezone počinjem sa radom na dramskoj predstavi koju režira Boris Liješević. Znači do kraja sezone, u Bitefu tri premijere, na Terazijama jedna i u Subotici sa decom, dve. Za sledeću sezonu još nema planova, ali nadam se da neće biti pauze između poslova. Trenutno se sve odvija kako treba. Imam takav osećaj. Mislim da me najbolje stvari tek čekaju. Voleo bih da se bavim mjuziklom, ali ne samo time, već i dramom i igrom. Voleo bih da se okušam u stvarima u kojim do sada nisam imao prilike. Imam sreću da me život vodi ka stvarima koje ne poznajem i daje mi priliku da ih učim od najboljih. Trenutno učim step u Pozorištu na Terazijama za potrebe predstave, a do sada nisam imao prilike to da naučim. Ko zna, možda se jedno jutro probudim i poželim da odem negde drugo – u Englesku ili SAD. Međutim, trenutno mislim da mi se to što treba možda baš ovde dešava.

- Foto: privatna arhiva Luke Mihovilovića