„Kuća od soli“ je novi roman Miomira Petrovića – pisca, pripovedača, dramaturga, teatrologa. Radnja prati Arsenija Martinovića (Alesandra Martinija), predstavnika Crvenog krsta iz Lugana, a privatno trgovca umetničkim delima; u stvarnosti – jugoslovenskog diplomatu nižeg ranga i bivšeg saradnika kneza Pavla Karađorđevića. U vihoru Drugog svetskog rata, kako bi zaštitio deo svoje umetničke kolekcije, knez Pavle šalje Arsenija na tajnu misiju u Severnu Afriku. Da bi preživeo, protagonista će morati da se suoči sa raznim iskustvima. Ova napeta drama, sa elementima trilera, govori o usamljenosti pojedinca u veoma teškim istorijskim okolnostima…

…Našim srcima obolelim od vremena – od osipanja vremena, od svuda prisutne smrti, od neminovnosti uništenja svega što volimo – umetničko delo donosi zrnce večnosti. To je nezamenljiv melem, luka za kojom vapimo, kap vode na našim grozničavim usnama…

S obzirom na to da u romanu ima mnogo tačnih istorijskih informacija, šta je od podataka istina, a šta fikcija? U jednom trenutku sam na internetu hteo da ukucam „Arsenije Martinović“ i vidim da li je postojao…

To je najlepši kompliment koji pisac može dobiti. Arsenije Martinović nije postojao, ali jeste sazdan od nekoliko ljudi savremenika tadašnjeg doba. On je, donekle, Milan Kašanin, istoričar umetnosti, zatim Stjepan Anibal Zanović, bokokotorski avanturista iz 18. veka, lažni princ i svakodnevni čovek, ali je delom i Petar Palavičini, jugoslovenski vajar. Martinović je napravljen od više likova koji su se bavili zamenom i preuzimanjem identiteta. Pojedini čitaoci ga mogu poistovetiti i sa Arsenom Lupenom ili Robinom Hudom, plemićem po stavu i moralu, koji se ipak bavi mutnim radnjama. Na čitaocu je da shvati koji deo romana je istinit, a koji izmišljen. Na primer, vila „More“, koju sam tako prekrstio, postoji i nalazi se na uglu Kapetan Mišine i Skenderbegove ulice, i u njoj se nalazi jedan mediteranski restoran. Ali, to nije bila kuća porodice Martinović.

Zašto ima više stavki u naslovu svakog poglavlja i koliko otkrivaju tok radnje?

Treći put u svojim romanima primenjujem takvu vinjetu. Pozajmio sam je iz tradicije komedije del arte. To sam uradio zato što čitaoca želim da dovedem u uzbuđenje „kako“ će se desiti to što su pročitali da će se desiti, a ne ono uobičajeno „šta“ će se desiti. To je psihološka igra iz klasične svetske dramaturgije koja mi je zabavna. Roman, svakako, može da opstane i bez toga.

Budući da je Arsenije rođen u Kotoru, a živeo u Beogradu, majka mu je iz Sremskih Karlovaca, zašto mu je baš Rim toliko odgovarao za život?

To je lična stvar. Veliki sam italianofil i dobro poznajem Rim. Sve ulice koje pominjem u romanu su tačne i kroz njih možete krenuti u hodočašće. Fasciniran sam mirom parka Vila Borgeze. Sa književne strane, Rim je odgovarao pravljenju Arsenijevog šizofrenog karaktera. On nije slučajno Srbin katolik. Kulturološkim obrascem pripada romanskoj kulturi, a emotivnim balkanskoj. Na ovim prostorima ima mnogo ljudi koji, verom ili nacijom, osećaju da ne pripadaju većinskoj sredini. To je oduvek bio balkanski problem.

Zašto je Arsenijevim tetkama, Ivanki i Ranki, toliko bio važan prelazak u katoličku veru?

Njima to zapravo i nije bilo bitno. Svi mi imamo specifične tetke u familijama. Njih dve su, u svom privatnom ludilu, našle ventil u takvoj ideji. A mogle su ga naći u bilo kojoj drugoj zamisli. Namerno sam uzeo slučaj apsurda koji će odrediti životni tok glavnog junaka.

Da li je operacija „Krstaš“ zaista postojala i kako je izgledao način prikupljanja umetničkih dela za Muzej kneza Pavla?

Nije postojala. Ideja je nastala kada sam, u književnom smislu nezainteresovano, proučavao umetničku kolekciju kneza Pavla. U pojedinim spisima postoje indicije da on već 1938/9. godine određena dela izmešta u Rumuniju, ali to nije provereno. I to je sve što postoji od podataka. Tu se razvilo spisateljsko jezgro i, bukvalno, počeo sam da sanjam o operaciji „Krstaš“. U literaturi, generalno se držim Aristotelove misli koja kaže da pisac tragedija ne obrađuje događaje koji su se istorijski desili, već koji su se mogli desiti po verovatnoći ili nužnosti. Držeći se takve književne slobode, pravio sam jedan veštački zaplet. Potičem iz slikarske porodice, pa sam priču o modernoj kolekciji kneza Pavla slušao još otkad sam bio dečak. Interesantno je kako je likovna umetnost kroz vekove izgubila duhovnu i, zahvaljujući galeristima, dobila špekulativnu dimenziju jer se stalno govori o novčanim iznosima umetničkih dela.

U romanu Josip Palavičini kaže: „Umjetnost je polje neoriginalnosti i tako je oduvijek bilo. (…) Harmonija univerzuma je davno postignuta, a um je to registrirao.“ Zašto se ljudi onda bave umetnošću?

Mislim da se čovek bavi umetnošću iz ritualnih razloga. Ponavljanjem nama važnih, ali jedva uhvatljivih, trenutnih dodira sa onostranim uveravamo sebe da nismo sami i da viša sila postoji. Smatram sebe religioznom osobom, ali umetnost je moja religija. Godinama predajem na različitim umetničkim akademijama i nalećem na talentovane mlade ljude koji kažu da je sve dobro već urađeno. I u pravu su. Sve dobro je odavno predstavljeno. Međutim, ne vidim zašto ih to opterećuje. Sve molitve odavno su iskazane nebu, pa zašto se religiozni čovek ponovo na sva usta moli – iz ritualnog ponavljanja i nade da će ga taj apsolut čuti. Kroz umetnost, bilo da je prati ili se njom stvaralački bavi, čovek u jednom trenutku može da povrati harmoniju sveta koji nikad nije ni bio u ravnoteži. Teoretičar umetnosti Kristijan Fridrih Hebel kaže da je umetnički čin pokušaj vraćanja u zglob kostiju koje su odavno razglobljene. To je moja privatna motivacija za bavljenje umetnošću.

Šta se zaista desilo sa umetničkom kolekcijom kneza Pavla?

Milan Kašanin je uspeo da, delikatnim diplomatskim pregovorima sa Nemcima i komunistima, očuva veliki deo kolekcije i mislim da je to njegova neverovatna zasluga. Ona se danas nalazi u, sada već dvadeset godina zatvorenom, Narodnom muzeju u Beogradu. Deo kolekcije jeste iznet iz Kraljevine Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. I knez Pavle je manji deo umetnina poneo sa sobom u egzil – prvo u Atinu, pa u Kairo, a zatim i u Keniju, London, i na kraju u Pariz.

- Foto: privatna arhiva Miomira Petrovića