Glumca Bojana Perića domaća publika upoznala je u seriji „Vojna akademija“. Kao dečak se školovao u inostranstvu, a studije glume je završio u Beogradu, diplomirajući u klasi profesora Nebojše Dugalića na Akademiji umetnosti Braća Karić. Za svoju klasu koju su, pored ostalih, činili i Iskra Brajović, Tijana Pečenčić, Hana Selimović, Stefan Bundalo smatra da je najkvalitetnija i najangažovanija klasa koju je taj fakultet „izrodio“. Trenutno snima TV seriju „Urgentni centar“, a u slobodno vreme voli da se druži i izlazi. Kako kaže „samo da nije kod kuće“. Voli sport i Partizan, filmove Stiva Mekvina, a od muzike sluša sve „od Silvane do Nirvane“. Druželjubiv je, otresit, neposredan i prirodan.

Više od jedanaest godina ste sa roditeljima živeli u Solunu, u Grčkoj. Kad ste otišli tamo i šta je uslovilo to?

Moj otac je tamo dobio posao jer je bio predstavnik jedne firme. Pošto smo tročlana porodica, sve troje smo otišli za Grčku zajedno. Prvi razred osnovne škole sam završio u Beogradu i istog leta smo se preselili za Solun. Tamo sam nastavio školovanje i za tri meseca propričao grčki i engleski. Kada si dete sve je mnogo lakše.

Pohađali ste Internacionalnu srednju školu u Solunu – Pinewood International School of Thessaloniki…

Pinewood zato što je škola stvarno bila smeštena u borovoj šumi. To je škola od četrnaest razreda – dva predškolska, šest osnovne i šest razreda srednje škole. Najviše je bilo do 220 učenika. Išao sam u najveće odeljenje od dvadeset i šest đaka jer nije bilo učionice koja je mogla taj broj da primi. Bili smo podeljeni u dve grupe. Bilo mi je divno tamo. Prava porodična atmosfera.

I koliko Vam je bilo teško ili lako da se naviknete na drugačiji metod pohađanja nastave?

Iskreno, nisam bio svestan. Bilo mi je psihički teško jer sam taman zavoleo učitelja i učiteljicu u Beogradu i bio predsednik odeljenske zajednice, a onda sam se premestio u novo okruženje gde sam pričao stranim jezikom. Ali kada imaš osam godina nesvesno naučiš engleski jezik. Ta škola je osmišljena da prihvata đake u pola školske godine. Samim tim su neki đaci i odlazili u pola školske godine. Nju pohađaju isključivo deca sa stranim pasošem. To su deca čiji su roditelji ambasadori, predstavnici firmi i organizacija, pa neki učenici dođu dve nedelje pred kraj, a drugi odu dve nedelje pred kraj školske godine. Američki State Department je jedan od pokrovitelja te škole. Postojao je ceo sistem prilagođavanja i prihvatanja nove dece tokom godine u smislu dopunskih časova engleskog jezika. Burnih devedesetih godina je bilo i dece iz Srbije, ali kako je vreme odmicalo bilo ih je sve manje.

Jeste li pohađali neke dodatne aktivnosti tamo?

Jesam. To je škola kao iz američkog filma. Ormarići, navijačice, sportski timovi iz svih sportova. Preko vannastavnih aktivnosti sam počeo da se bavim glumom. Bio sam član debatno-retoričkog kluba. Jedne godine je u glumačkoj sekciji zafalio član. Pozvali su me da im se priključim, ali na početku to nisam želeo. Međutim, na jednom takmičenju na kom učestvuju dvadeset i četiri privatne i internacionalne grčke škole, bio sam proglašen za najboljeg učesnika. Sa glumačkom sekcijom smo ušli u finale, a moja škola preko dvadeset godina nije ušla u finale tog takmičenja. Tada se i javila želja za glumom.

Vratili ste se u Beograd 2004. godine i upisali Akademiju umetnosti Braća Karić?

Dvadeset i šestog juna sam se vratio, a 28-og je bio prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Ušao sam u uži izbor, ali mi se cela ta situacija nije svidela. Izgubio sam motiv da se bavim glumom jer mi se okruženje na FDU nije svidelo. To je bio mnogo strog i nečovečan sistem, a ja volim čovečiji pristup u svemu. S obzirom da sam završio srednju školu u inostranstvu, mogao sam da upišem fakultet bez prijemnog ispita. Prvo sam hteo da upišem medicinu, ali sam se opredelio za Megatrend. Dao sam tri ispita bez otvorene knjige sa dve desetke i devetkom, i tu sam shvatio da to ipak nije za mene. Sledeće godine sam upisao Akademiju umetnosti BK.

Prema Vašem mišljenju, koje karakteristike treba dobar glumac da poseduje?

Treba da bude predan svom poslu. Ova profesija je zanat i stalno usavršavanje. Treba čitati i razvijati maštu. Glumio sam u dvadeset i dva studentska filma za vreme studiranja i posle. Tvrdim da sam 74% svog sadašnjeg znanja stekao na studentskom filmu. Tu se nauči sve. Možeš da dođeš, odglumiš i odeš, a možeš i da posmatraš šta se dešava u okolini. Tim putem naučiš kako se ponaša pred kamerama, kako se postavlja rasveta, kako se fotografiše i sl. Samim tim si iz projekta u projekat vremenom sve bolji.

Postoji li prototip dobrog glumca u Srbiji?

Pa, ne. Postoje glumci koji, prema mom mišljenju, imaju osnovnu glumačku osobinu koja se na mnogim fakultetima ne uči. Tek kod pojedinih profesora. A ta osobina je slušanje. Imao sam sreću da mi profesor bude osoba koja me je tome naučila. Na primer, imao sam čast da radim sa glumcem Ljubom Bandovićem. On je gluv na jedno uvo, ali je neko ko u potpunosti sluša svog partnera. Sa njim sam imao scenu koja mi je najdraža za cele dve sezone „Vojne akademije“. To je bila usputna scena koja je služila da objasni neke stvari za dalji razvoj radnje. Imali smo scenario, ali samim tim što smo se slušali dok smo je radili, ta scena je dobila skroz drugačiji obris. Spontano smo se dopunjavali i na kraju izneli tu scenu kako treba. Ljuba je, prema mom mišljenju, odličan glumac sa kojim sam imao priliku da radim. Bez slušanja u glumi nema prirodnosti.

Jednom ste rekli da nema ništa lepše za glumca od kontrolisane slobode. Šta ste pod tim podrazumevali?

Primer toga je, pored prethodne situacije sa Ljubom Bandovićem, saradnja sa režiserom Dejanom Zečevićem. On je izvrsni majstor atmosfere. Njemu je bilo bitno da se stvori toplina ili hladnoća scene na snimanju „Vojne akademije“. On te pusti da probaš spontano. Nikad mi nije rekao da uradim nešto na konkretan način. Cela ekipa glumaca je bila slobodna da radi sve, ali to je samo tako izgledalo. Sve je, u stvari, bilo strogo kontolisano sa njegove strane. Mislim da je on napravio veliki pomak u svojoj karijeri jer je prvi put radio sa mladim glumcima koje skoro niko ne zna. Samo Radovan Vujović i ja smo imali malo više filmskog iskustva od ostalih.

Pomenuli ste prethodno filmsko iskustvo. Glumili ste u holivudskim filmovima Lock-out i The Raven. Kako je dolazilo do takvih angažmana?

Kastingom. Bez laži, bez prevara. Ili možeš ili ne možeš. Snimalo se i u Beogradu pored ostalih gradova. To su bili filmovi sa ozbiljnim budžetima i logistikom. Ovde se snimalo zbog eksterijera. To su bila dobra iskustva da vidiš gde se nalaziš na glumačkom polju. Nema „protekcije“ što je svakodnevica kod nas. Amerikanca ne interesuje da li je ispred njega stao Boki Perić ili Marko Marković. Njemu su svi isti. Zanima ga samo da li mu odgovaraš ili ne.

Glumili ste lik kadeta Danijela Stošića u TV seriji „Vojna akademija“. Koji je značaj te serije prema Vašem mišljenju?

Mislim da sam zapravo shvatio šta smo uradili sa tom serijom sada kad smo obišli toliko gradova po Srbiji. Ovo nije vojna priča, ali delom jeste priča o instituciji Vojne akademije. To je zanimljiva institucija jer je jedna od retkih gde su svi jednaki. Imaš deset različitih priča o deset različitih ljudi, a ti likovi su bili istiniti. Oni su stvarno hodali Vojnom akademijom od 1940-ih do 2011. godine. Izvučeni su iz dosijea i spakovani u jednu priču. Dolaze iz različitih staleža, ali pod okriljem te institucije su svi jednaki. Nose iste čizme i istu garderobu. Na svakom drugom fakultetu si ono što jesi, a ovde si samo jedan u nizu. Prema mom mišljenju, to je priča o drugarstvu. O ljubavi i ispravnim vrednostima koje na našoj televiziji ne postoje. Ne postoji ništa što je osmišljeno za mlade, a ovo je prevashodno priča za mlade smeštena u kostim i scenografiju vojske. Mislim da ovaj projekat na ispravan način, kroz podsvest, stvara nacionalni identitet i patriotizam. Ništa nije pretenciozno i nema pompeznih parola, nego je provučeno kroz jednu priču. Mi smo država bez identiteta. Rođen sam u jednoj, živeo u drugoj, imam pasoš treće i sad živim u četvrtoj državi. SFRJ, SRJ, onaj hibrid i sad RS. Ne možeš terati fudbalera da peva himnu i da to bude odraz nacionalnog identiteta. Ne možeš nekoga prisiljavati na nešto. A ova serija ne prisiljava već ti usputno kaže „Pa, nije to loše“. A to sam shvatio tek kad sam je gledao, a ne kad sam snimao. To je serija, tj. sad i film koji je vratio publiku u bioskope u zemlji koja bioskope nema, a 83% te publike su klinci od 5 do 19 godina. Njih je najteže naterati da gledaju televiziju.

Zašto je drugi deo „Vojne akademije“ pretvoren u film, a ne u seriju?

Drugi deo „Vojne akademije“ jeste serija, a film je nešto između, kao najava serije. Gledaoci su bili mnogo nestrpljivi jer je bila jedna cela sezona pauze između prve i druge sezone usled nedostatka novca. Seriju ne finansira ni vojska, ni država nego jedan čovek.

Ko je finansira?

Produkcijska kuća Nira. Publika je pisala pisma da se nastavi snimanje. Od materjala snimljenog za seriju izmontiran je film koji prati samo kadetsku priču. Taj film je za mesec dana prošao mnoge gradove, sela, zaseoke. Svuda gde ima nešto gde može da se emituje film. U bioskopima, salama domova kulture, kulturnim centrima, sportskim halama itd. Serija bi trebalo da počne s emitovanjem na proleće, ako i tada počne jer su kod nas uvek problem finansije.

Ovo godine ste izjavili da ćete igrati u serijama „Urgentni centar“ i „Papijeva ekipa“. Kada će biti prikazivane na televiziji?

„Urgentni centar“ je počeo sa snimanjem 1. februara ove godine. Glavne uloge su, pored mene, Marko Janjić, Ivan Bosiljčić, Ivan Jevtović, Tamara Krcunović, Danica Maksimović i drugi. Snima se u bolnici „Dragiša Mišović“ u delu koji još ne radi. Ta serija će biti identična američkoj seriji ER. Licenca je uzeta, muzika je ista, likovi su isti samo sa srpskim imenima. Isto tako je „Papijeva ekipa“, u stvari, „Pakov svet“. „Papijeva ekipa“ je odložena do daljeg dok se „Urgentni centar“ ne završi.

Jednom prilikom ste rekli da je u Srbiji teže dobiti ulogu nego je dobro odigrati. Koji su razlozi takve situacije?

Previše je glumaca. Nastupila je hiperprodukcija kadra za ozbiljan manjak posla, a nema potrebe za tolikim brojem glumaca. U Beogradu se svake godine otvara barem još jedna nova akademija. I zarad neke ekonomske dobiti od toga, nastaje potpuna degradacija Fakulteta dramskih umetnosti. U regionu godišnje izađe oko 150 glumaca godišnje sa diplomom, a realna potreba u svim pozorištima, televizijskim i filmskim produkcijama ne prevazilazi tri nova glumca. Tako nastupaju ozbiljni problemi i stvaraju se socijalni slučajevi jer glumci nemaju posla. Tek se s vremena na vreme pojave neki projekti koji traže mlade glumce, a oni su veoma retki.

Da ste ministar kulture, šta biste promenili na kulturnoj sceni Srbije?

Prvo bih se pozabavio sociološkim pitanjima, ali to ne može samo ministar kulture. Nažalost, njegova trenutna funkcija se trenutno svela samo na obezbeđivanje fondova i na pomoćnika ministra finansija u sferi kulture. Treba nam strategija razvoja kulture. Nemci su rešili problem svog imidža nakon Drugog svetskog rata tako što su se vratili kulturi i onom što su imali. Nacionalnom strategijom su istakli svoju kulturu pre svog tamnog doba, a mi nemamo plan ni za šta, a najmanje za kulturu. Gradimo nacionalni identitet na pogrešnim stvarima. Da sam ministar kulture trudio bih se da napravim drugačiji plan zapošljavanja u kulturnim ustanovama. Neki glumci ne igraju godinama u pozorištima, ali primaju platu iz tih pozorišta bez obzira na to. Samim tim zauzimaju mesta drugim glumcima. Potrebom predstave se uzima spoljni saradnik koji to pozorište košta više. Iako su mi to kolege, smatram da je to veliki bezobrazluk.

- Foto: produkcijska kuća NIRA