ŽIVOTNI PUT ARSENIJA MATOVIĆA

- Deda Arsenije je bio takav stručnjak da je po zvuku odmah znao koji je kvar u kolima. Sećam se kad smo u školi učili o vojvodi Mišiću i Karađorđevićima i kako sam se hvalila drugarima kako je moj deda bio njihov vozač – kroz osmeh se priseća Mirjana Jovanović, unuka nekadašnjeg vozača i automehaničara Arsenija Matovića.

- Arsenije Matović (levo) sa kolegom

Koreni porodice Arsenija Matovića, rođenog 1897. godine, potiču iz zaseoka Preseka, kod sela Močioci u okolini Ivanjice. Taj predeo se često opisuje kao „mala Švajcarska“ zbog nesvakidašnje prirode koja ga okružuje. U kući, koja i dalje postoji, danas niko ne živi, ali iz izvora, na koji je porodica Matović nekada išla, voda i dalje teče.

Arsenija su teška vremena zadesila već u sedamnaestoj godini života kad je početkom Prvog svetskog rata odveden u logor. Težak svega 36 kilograma, pred kraj rata je poslat u Italiju na oporavak gde je ujedno učio i automehaničarski i metalostrugarski zanat. Naučio je da vozi, popravlja i pravi delove za automobile.

U to vreme, mali broj ljudi je znao da vozi automobil, a Arsenije je, kad se posle rata vratio u Srbiju, odmah dobio posao vozača u Generalštabu. Prva dužnost mu je bila vožnja vojvode Živojina Mišića. Budući da se vozačko umeće u tadašnje vreme veoma cenilo, njegova plata je bila veća od učiteljske koja se smatrala veoma solidnom. Magistralni putevi su bili kaldrmisani, asfalt je bio retkost, pa su Jugoslavijom preovladavale džade i prašnjavi seoski putevi.

- Arsenije Matović

Posle Mišićeve smrti 1921. godine, Arsenije je vozio ministra i načelnika Generalštaba Petra Pešića do 1929. godine. Istovremeno je vozio i rukovodioce u Ministarstvu vojske, a pred početak Drugog svetskog rata i generala Dušana Simovića koji je državnim udarom zbacio pronemačku vladu. Arsenije se privatno nije družio sa zvaničnicima koje je vozio. Njegov automobil je bio tamnozeleni „pakard“ od 140 konja.

- Za vreme jedne velike zime u Beogradu, kad je bilo blizu minus trideset stepeni, jedino je on uspeo da upali automobil od svih vozača u Generalštabu i bio sav ponosan – priseća se Dragan Jovanović, zet Arsenija Matovića.

Tokom Drugog svetskog rata, Arsenije je sa suprugom i dvoje dece živeo u Beogradu. U tom periodu je započela njegova dužnost na Belom dvoru, radeći kao vozač kraljevskoj porodici Karađorđević. Vozački kadrovi su tada bili posebno proveravani, i Arsenije je na preporuku ljudi iz Generalštaba došao do dužnosti kod Karađorđevića. Pored svakodnevnih dužnosti, vozio ih je i na more, na odmor u Crikvenicu. Ostajao bi tamo koliko i oni.

- U Crkvenici je bilo mnogo Mađarica, a ja mlad – u šali bi govorio Arsenije. Voleo je boemski život, a kako je imao malo vremena za svoj privatni život nije slučajno što se, prema tadašnjim merilima, oženio sa 30 godina. Njegova supruga Sultanija – Sulta, domaćica i šnajderka koju je mnogo voleo, bila je 11 godina mlađa od njega.

- Arsenije i Sultanija 1930. godine

Zanimljivo je napomenuti da je Arsenije Matović učestvovao u transportu porodice Karađorđević kad je bila prinuđena da beži iz zemlje 1941. godine. Nekoliko puta je vozio relaciju Beograd – aerodrom Nikšić jer su Karađorđevići sa sobom nosili veliki broj ličnih stvari. Zvali su ga da prebegne sa njima, ali je to odbio jer nije želeo da ostavi svoju porodicu. U povratku sa poslednje ture, kad je prošao Tuzlu, Nemci su mu oduzeli vozilo u korist okupacionih snaga. Ne zna se kako se vratio u Beograd. Nastavio je da se bavi svojim poslom, radeći na Autokomandi u vojnoj bazi, popravljajući i vozeći automobile i kamione. Tu je radio do kraja rata. Službenici nove jugoslovenske vlasti su mu ponudili da bude njihov vozač, ali to nije prihvatio rekavši da „ne vozi gore od sebe“. To ih je razljutilo i Arsenije je dobio prekomandu za Tehnički remontni zavod u Čačku. Tamo je ostao do penzije.

– Čiča je radio na kompletnoj defektaži raznih oruđa. Vrlo disciplinovan, bio je cenjen i poštovan od rukovodstva i kolega – kaže Arsenijev bratanac, Čačanin Dušan Matović.

Arsenije se sa porodicom vratio u svoju beogradsku kuću na Maleškom brdu 1959. godine.

- Deda i baba su živeli u Gučevskoj ulici, a komšija im je bio Đorđe Karađorđević. Viđala sam ga kad sam bila devojčica i deda mi je govorio da je to naš princ. Čudila sam se, otkud princ, jer je nosio je francusku kapu i stari kaput – priseća se Mirjana Jovanović.

- kuća u Gučevskoj koja još postoji / Sulta sa decom Ljubicom i Nikolom, sestrom Jelisavetom i dve rođake

Arsenije se i u penziji bavio automehaničarskim poslom u radionici, u podrumu svoje kuće. Bio je vrsni stručnjak po pitanju mehanike.

- Jednom prilikom smo prali kola kod njih u dvorištu. Deda sedi i čita novine. U jednom trenutku kaže: „Dragane, ne radi ti treći cilindar. Čujem da ti škljoca usisni ventil.“ Kad sam proverio, zaista nije radio – kroz osmeh kaže Dragan Jovanović.

- Deda je bio mnogo dobar čovek. Staložen. Deca su ga obožavala jer je voleo da se sa njima igra i razgovara. Mojim sestrama i meni je pričao bajke. Nikada nije povisio glas na nas. Često nas je vodio u šetnje. Uvek je nosio „Politiku“ pod rukom. Bio je ponosit, skroman, zadovoljan svojim životom. Patrijarh German mu je svake godine čestitao slavu. Često je neko od familije dolazio kod njega u posetu. Bio je najprisniji sa svojim bratom Gligorijem, trgovcem iz Čačka. Sećam se koliko su mi bili slatki kad sam bila devojčica. Obojica kratko potšišani, sa naočarima, deda Glišo uvek skockan, a deda Arsenije je do kraja života nosio radničke bluze. U njima se najbolje osećao – priseća se Mirjana Jovanović.

Arsenije Matović je preminuo 1985. godine, pet dana posle supruge Sulte, dve godine posle njihovog sina Nikole.

- Objavljeno u magazinu Ilustrovana politika 4. 8. 2015.