Štrudle i krekeri srpskog proizvođača povučeni sa tržišta EU zbog količine otrova koji se nalazi u njima – vest koja je pre nekoliko dana odjeknula u srpskim medijima.

U pitanju je ohratoksin A, vrsta plesni koje su toksične ili imaju druge negativne, biološke posledice po zdravlje ljudi i životinja. Ova vrsta plesni je potencijalno kancerogena i može dovesti do oštećenja bubrega.  Štrudle sa smokvama proizvođača „Žitoprerada DM“ iz Novog Bečeja povučene su sa tržišta EU kad je u Sloveniji konstatovano da količina ohratoksina A u ovoj štrudli iznosi 15 µg/kg, što je preveliko prekoračenje u odnosu na dozvoljenih do 3 µg/kg po evropskim standardima.

Prema saznanjima dnevnog lista Politika, pre nekoliko dana proizvođač „Žitoprerada DM“ je od dobavljača iz Slovenije dobio informacije o potencijalnoj kontaminaciji proizvoda i uzorke poslao u Beč na ispitivanje kako bi proverio ove navode. O svemu je bilo obavešteno Ministarstvo poljoprivrede koje ni ovoga puta nije odmah reagovalo i obavestilo potrošače o povlačenju proizvoda iz prodaje. Prema prvim rezultatima koji su po nalogu proizvođača stigli, nijedan proizvod nije imao više od 10 mikrograma po kilogramu (što je dozvoljena granica u Srbiji, u odnosu na EU – do 3 µg/kg), pa u „Žitopreradi DM“ veruju da je po sredi greška kada je u pitanju otkrivenih 15 mikrograma po kilogramu u Sloveniji.

Šteta je nanesena ne samo ovoj firmi, već i čitavoj grupi proizvoda, jer se potrošač vezuje za proizvod, a ne za proizvođača. Takođe, i na inostranom tržištu ovo je loše za ugled i kvalitet srpskih prehrambenih proizvoda.

Ono što je zabrinjavajuće jeste da o krekerima čija je doza ohratoksina takođe prekoračena, nema ni reči. Ne zna se ni proizvođač, niti proizvod.

Ovo, nažalost, nije prvi slučaj da se u srpskim prehrambenim proizvodima nalazi preveliki nivo štetnih supstanci. Ako se setimo afere „Aflatoksin“ sa mlekom u Srbiji prošle zime, takođe je evropska granica od 0,05 mikrograma po kilogramu bila prekoračena u gotovo svim uzorcima mleka koji se proizvode u Srbiji. U jednom uzorku pronađeno je čak 0,64 mikrograma po kilogramu. Tada smo slušali prepucavanje pokrajinskog sekretara za poljoprivredu Gorana Ješića i tadašnjeg ministra poljoprivrede Gorana Kneževića u medijima. Prvi je objašnjavao štetnost mleka, drugi je nazdravljao i ispijao mleko na konferenciji za štampu, objašnjavajući da nam neće biti ništa. Slavica Đukić Dejanović je rekla da je najbolje da građani procene sami da li će piti mleko ili ne.  Nikome nije bilo jasno šta je aflatoksin.

Aflatoksin,  kao i gore pomenuti ohratoksin, spada u grupu mikotoksina. Međutim, aflatoksin je daleko opasniji i smatra se najvećom potencijalnom pretnjom po zdravlje ljudi, kada je o mikotoksinima reč. Klinički znaci akutne aflatoksikoze uključuju gubitak apetita, bezvoljnost, gubitak u težini, neurološke poremećaje, žuticu i grčeve. Mogu se takođe javiti i edemi u telesnim šupljinama i krvarenje bubrega i crevnog trakta. Epidemiološki dokazi ukazuju na povezanost između primarnog raka jetre, aflatoksina i načina ishrane. Umesto da nam to detaljno objasni i zaštiti nas, Ministarstvo poljoprivrede je kao izlaz iz ove situacije našlo za shodno da bude pokrovitelj za snimanje  promotivnog spota u kom poznate ličnosti piju i obožavaju srpsko mleko.

Tek 1. aprila 2014. godine, više od godinu dana nakon ove afere, novi ministar poljoprivrede Dragan Glamočić izjavio je da je nivo aflatoksina već ispod 0,05 mikrograma po kilogramu, da postoje pojedinačni uzorci gde je taj nivo veći, ali da to može da se reguliše. Dakle, jasno je da smo ovih godinu dana pili mleko sa povećanom količinom aflatoksina u odnosu na evropske standarde, koji bi za nas, kao zemlju koja namerava da bude deo EU, trebalo da budu ozbiljne smernice dok u jednom trenutnku ne postanu obaveza. Cele godine mleko je bilo na raznim akcijama, sa cenama ispod 100 dinara. Srpski moto je izgleda bio i ostao „Cena ispred kvaliteta“.

Ubrzo nakon povlačenja štrudli i nepoznatih krekera sa tržišta EU, imali smo prilku da pročitamo tekstove o tome da situacija sa ostalim prehrambenim proizvodima, poput mesa, sokova i rakija, nije ništa bolja.

Kako prenosi B92, bivši načelnik veterinarske inspekcije, Miroslav Stojšić, izjavio je da je Uprava za veterinu u Srbiji povukla stare pravilnike o pregledu mesa koji su propisivali koliko tačno mesa pojedine prerađevine moraju da sadrže. Tako, umesto 70 odsto mesa, kobasice sadrže samo 30 odsto. Praška šunka bi trebalo da ima komade mesa veličine 10-15 centimetara, a oni su veličine graška. Sve se melje – loj, slanina, kožice, šije trtice i leđa, tome se dodaju nitrati, fosfati, karagenan, koji sve to povezuju, ofarbaju se i vi mislite jedete meso, a mesa nigde – objasnio je Stojšić.

Ono što je zabrinjavajuće jeste da većina ljudi meso kupuje u supermarketima, na meru, uvereni da kupuju sveže meso. Kada kupe određenu količinu mesa, sve što dobiju jeste nalepnica na kojoj piše vrsta mesa, gramaža, datum merenja i cena. Podaci o tome odakle je to meso stiglo, ko je proizvođač, ko uvoznik i kada je proizvedeno, ne postoje kao obaveštenje za kupca.

Takođe, veoma bitna stavka jeste da li je to meso bilo već zamrznuto, jer kako u Upravi za veterinu navode „kupac bi trebalo da zna da takvo meso ne sme ponovo da zamrzava“.

Svi ovi podaci morali bi biti istaknuti i veliki je problem što ih nema, makar ne kada se meso kupuje na meru.

Zakon o zaštiti potrošača u članu 22. navodi kad postoje propuštanja kojima se obmanjuju potrošači:

-           Kada trgovac uskrati potrošačima bitna obaveštenja koja su prosečnom potrošaču potrebna za razumno odlučivanje, čime navodi ili preti da navede prosečnog potrošača da donese ekonomsku odluku, koju inače ne bi doneo;

-           Kada trgovac skriva bitne informacije, ili informacije pruža neblagovremeno, ili na nejasan, nerazumljiv, dvosmislen način ili kada propusti da istakne poslovnu svrhu svog obraćanja potrošačima, čime navodi ili preti da navede prosečnog potrošača da donese ekonomsku odluku, koju inače ne bi doneo.

Nadzor nad primenom ovog zakona vrše sledeća ministarstva, nadležna za: poslove turizma, zdravlja, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, za poslove energetike, saobraćaja, telekomunikacija, planiranja i građevinarstva i zaštite životne sredine, kao i ministarstvo nadležno za poslove finansija. Sva ova ministarstva dužna su da međusobno sarađuju i da vrše inspekcijski nadzor preko inspektora nadležnih za vršenje inspekcijskih poslova u određenoj oblasti. Ukoliko se osvrnemo, ne samo na nivo aditiva, već i na same proizvode, videćemo da se na rafovima nalazi dobar broj onih kojima je istekao rok. Pitanje koje se nameće jeste – gde je i šta radi inspekcija?

Još jedna neizbežna tema, kada je hrana u pitanju, svakako je i GMO. Zakon o genetički modifikovanim organizmima iz 2009. godine kaže da  nijedan modifikovan živi organizam, kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije. Ali odmah nakon te rečenice, u članu 3, sledi da se genetički modifikovanim organizmom ne smatra poljoprivredni proizvod biljnog porekla koji količinski sadrži do 0,9% primesa genetički modifikovanog organizma i primesa poreklom od genetički modifikovanog organizma. Ukoliko je na jednoj teritoriji zabranjen uvoz i proizvodnja GMO hrane, kako onda bilo koji proizvod može da sadrži 0,9% primesa genetički modifikovanog organizma?

Dok se evropske države bave ozbiljnim ispitivanjima štetnih aditiva u hrani i postavljaju visoke standarde za proizvodnju, uvoz i izvoz istih, u istoj toj Evropi, u državi Srbiji, zdravlje građana je izgleda na poslednjem mestu. Već godinama, prioritet je prebrojavanje glasova, raspodela funkcija i borba za što veći broj fotelja. Zdravlje prosečnog građanina neka čeka. To je ujedno i  zdravlje prosečnog glasača koji je političare i doveo tu gde jesu. Ostaje jedino nada da će, kada raspodele funkcije, neko ozbiljno da se pozabavi proizvodima koje građani ove države konzumiraju svakodnevno, ne znajući šta zapravo jedu i piju.