Najveća i najskuplja istraga u istoriji nemačke policije konačno je bila završena. Uspeli su da stanu na put tada najopasnijoj ženi u Evropi. Ona ne sluteći šta je čeka sa druge strane ulaznih vrata, 16. juna 1972. godine našla se opkoljena policijom koja se sjatila sa svih strana. To je bio kraj igre za Ulrike Majnhof.

Rođena je 7. oktobra 1934. godine u Oldenburgu u porodici intelektualaca iz više srednje klase. Roditelji su joj bili istoričari umetnosti. Otac joj je umro kada joj je bilo pet godina, a majku je izgubila sa četrnaest. Usvojila ju je majčina prijateljica Renate Rimek, intelektualka izrazito radikalnih shvatanja. Ona je uticala na Ulrike da usvoji socijalističke ideje i uverenje da nikada ne prihvati odluke autoriteta. Zgodnjikava crvenokosa devojka sa 23 godine upisuje univerzitet u Minsteru da studira sociologiju i filozofiju. Već tada počinje da iskazuje svoje stavove o tada gorućim pitanjima – učestvovala je u protestima protiv atomske bombe, protiv Amerikanaca u Vijetnamu kao i u drugim protestima studenata radikalnih shvatanja.

Ubrzo upoznaje Klausa Rela, izdavača angažovanog levičarskog časopisa „Konkret“, i prihvata njegov poziv da se priključi redakciji. Istakla se u pisanju kolumni i stekla ugled novinarke radikalnih pogleda. Istraživala jei pisala o nemačkoj ekonomiji i važnim društvenim pitanjima koja su bila potisnuta u stranu. Časopis je stekao zavidan ugled, a ljubav između Ulrike i Klausa obeležena je brakom. Postala je majka bliznakinja, kojoj novac i uspeh nisu manjkali. Ipak, gorčina i bes postajali su sve prisutniji. Saznala je da joj je muž ženskaroš pa se razvela od njega nakon sedam godina braka. Ćerke je upisala u internat i počela da se povezuje sa ljudima ekstremnih shvatanja koji su verovali da se društvo može promeniti jedino nasiljem. Između ostalog, započela je i kampanju protiv bivšeg muža i njegovog časopisa, koja se završila demoliranjem Klausove kuće.

„AKO NEKO ZAPALI JEDAN AUTOMOBIL, TO JE KRIMINALNO DELO. AKO NEKO ZAPALI STOTINE AUTOMOBILA TO JE POLITIČKA AKCIJA“

U krugovima u kojima se kretala dosta se pričalo o Andreasu Baderu, agitatoru i podmetaču požara. On je bio zatvoren zbog učešća u paljenju frankfurtske robne kuće. Sastala se sa Gudrin Eslin sa kojom se sprijateljila i kovala plan kako da Badera izvuku iz zatvora. Kako je njemu bilo dozvoljena da u određenim danima napusti zatvor i radi u berlinskoj biblioteci, iskoristili su tu priliku i zvukli ga 14. maja 1970. Ulrike je sa grupom naoružanih prijatelja ranila bibliotekara i nekoliko zatvorskih čuvara, kako bi izvukla Badera. Jedno drugom su ispričali svoje planove i otpočeli vreme nasilja.

Andras je postao vođa grupe, a svoj imidž poistovetio je sa Marlon Brandom – bio je zgodan, tamnokos, smrknut, agresivan, bezosećajan  i privlačan ženama. Banda je ubzo okupila 150 članova. Većina ih je bila iz dobrostojećih porodica. Samo dva člana pripadala su radničkoj klasi, a oni  su bili zaduženi za poslove oko ukradenih kola. Nezaobilazni aksesoari bande bili su pištolji, automati, ručne granade i bombe. Ulrike je nije marila za živote ljudi koje je nazivala „svinjama“. Verovala je da je sve što radi humano i da na taj način ispravlja društvene nepravde. Tri godine Ulrike i Andreas su ratovali sa poretkom.

Nasilje se nije smirivalo, ali se broj članova bande smanjivao sve dok jednog trenutka Ulrike nije ostala sama. Bilo je opasno družiti se sa njom. Nijeuspela da pronađe osobu od poverenja. Uputila se na hanoverski aerodrom. Kako je poznavala nastavnika levičara koji je u blizini aerodroma imao stan, uputila se ka njemu. Ipak, on je bio na uglednom položaju i nije smeo da sve rizikuje kako bi njoj pomogao. Posavetovao se sa prijateljima, prijavio je Ulrike policiji koja je 16. juna zakucala na vrata.

Bader kao i ostatak bande već je bio iza rešetaka. Suđenje njihovim članovim se smatralo veoma opasnim, pa su za njih u zatvoru u Štutgartu izgrađene posebne ćelije i podignuta utvrđena sudnica. Iako nije bila u kontaktu sa svima, Ulrike jeznala da su članovi bande, koji su je svojevremeno sledili sada neprijateljski nastrojeni prema njoj.

Sama, sa pisaćom mašinom i knjigama kao jedinim vidom razonode, Ulrike je bila preplavljena mračnim i negativnim mislima. Nije mogla da se bori sa stalnim pritiskom. 9. maja 1976. našli su je obešenu u ćeliji.

Njeni sledbenici nisu prihvatali činjenicu da je izvršila samoubistvo tvrdeći da su vlasti odgovorne za njenu smrt. U pogrebnoj povorci u Berlino marširalo je preko 4000 ljudi. Sveštenik koji ju je poznavao jednom prilikom je izjavio Mislim da je shvatila da je konačno stigla do kraja pogrešnog puta.

The post ULRIKE MAJNHOF: NASILJE IZAZVANO JEDNOM IDEJOM appeared first on Presstiž internet magazin....

Edson Arantes do Nasimento – Pele je već u sedamnaestoj zaigrao za reprezentaciju Brazila na Svetskom prvenstvu 1958. godine. Tada je osvojio i prvu titulu Svetskog šampiona. Druge dve osvojio je 1962. i 1970. godine. Važi za jednog od najboljih sportista svih vremena.

Svetsko prvenstvo je veoma komplikovan turnir – šest utakmica, sedam ako stigneš do finala, a ako izgubiš jednu – ispadaš. Čak iako si najbolji.

„DA SE PELE NIJE RODIO KAO ČOVEK, RODIO BI SE KAO LOPTA“

Edson je rođen 23. oktobra 1940. u mestu Tres Coracoes u saveznoj državi Minas Gerias. Porodica ga je zvala Dico, a drugari – fudbaleri Pele, a zbog čega baš Pele to se više niko ne seća. Još kao dečak zavoleo je fudbal i loptu pravio od starih čarapa. Ljubav prema ovom sportu nije iznenađujuća s obzirom da je njegov otac, Joao Ramos, bio profesionalni fudbaler u fudblskom klub Fluminense, koji je svoju karijeru morao završiti zbog povrede. On je ohrabrivao svog sina u ljubavi prema fudbalu, zbog čega je Pele sa devet godina napustio školu i u potpunosti se posvetio sportu. Otac ga je trenirao, a on je zarađivao novac radeći kao stolarski šegrt.

Moj otac je govorio: „Slušaj. Bog ti je dao talenat za fudbal. To je tvoj poklon od njega. Ako budeš vodio računa o svom zdravlju, ako budeš u dobroj formi sve vreme, sa ovim poklonom od Boga niko te neće zaustaviti. Ali moraš uvek biti spreman“.

Prvih godina, kao tinejdžer, igrao je u nižerazrednim klubovima, a četiri godine proveo je u klubu Ameriquiha (1950-1954). Tokom njegove poslednje sezone u tom timu postao je njslavniji igrač Ameriquihe.

Mnogo ljudi, kada fudbaler postiže dosta golova, pomisle „On je izvrstan igrač“, jer go je veoma bitan. Ali, izvrstan igrač je onaj koji pomaže, podstiče članove tima da idu do pobede. To je neko ko, kada tim gubi, postane vođa.

Peletov talenat za fudbal primetio je brazilski igrač Waldemar de Brito, koji ga je odveo u Sao Paolo i upravi ga predstavio rečima Ovaj dečak će biti najveći fudbalerna na svetu. Upravo zahvaljujući de Britovom uticaju, Pele postaje član fudbalskog kluba Santos. Prvu utakmicu za ovaj tim, odigrao je u maju 1956. godine, kada je u igru ušao kao zamena napadaču De Vecchiu. Na toj utakmici postigao je šest golova, zbog čega je krajnji rezultat bio 7:1. Ubrzo postaje prvotimac, a naredne sezone bio je prvi strelac lige sa postignuta 32 gola. Pele je u Santosu ostao do 1974. godine, a ovaj tim je za to vreme osvojio devet puta titulu prvaka Brazila. Iako se ’74. zvanično povukao iz fudbala, američki fudbalski klub New York Cosmos mu je ponudio 7.000.000 USD da zaigra za njihov tim, na šta je on pristao. Mnogi smatraju da je pristao jer mu trenutna finansijska situacija nije dozvoljavala da odbuhe ponudu, a Pele je govorio da je pristao jer je želeo da popularizuje fudbal u Americi. Godine 1976. proglašen je najvrednijim igračem NASL-e. Sledeće godine New York Cosmo osvojio je prvenstvo. Njegov talenat oduševljavao je ljude širom planete. Londonski Times je o njemu pisao: How do you spell Pele? G-O-D , a brazilski novinar Armando Nogueira rekao je Da se Pele nije rodio kao čovek, rodio bi se kao lopta.

Pele se 1978. sasvim povlači iz fubala, ostavljajuću za sobom 1281 golova i 1362 odigrane utakmice.

The post U DUHU SVETSKOG PRVENSTVA – FUDBALSKE LEGENDE appeared first on Presstiž internet magazin....

telegraph.co.uk

Dramu je režirao tada dvadesettrogodišnji Orson Vels. On je adaptirao istoimeni roman koji je Herbert Džordž Vels napisao krajem 19. veka. Radnja romana smeštena je u Engleskoj (okolina Londona), a napisan je u prvom licu, s gledišta pripovedača koji je bio učesnik događaja. Orson Vels je zbivanje smestio u trenutak kada je drama emitovana, a radnju je „prebacio“u Grovers Mil kod Nju Džerzija. Dramatizacija je urađena tako da deluje kao direktan prenos događaja, a Vels je ubacio i specijalne efekte kako bi delovalo što uverljivije. Glumci su uvežbavali dramatičnost glume slušajući snimak uzbuđenog reportera koji prenosio nesreću cepelina „Hindenburg“ prethodne godine.

Dame i gospodo, prekidamo naš muzički program zbog vanrednih vesti Intercontinental Radio News. Dvadeset minuta pre osam, prema centralnom vremenu, prof. Farell sa opservatorija Mount Jennings, Chicago, Illinois, uočio je nekoliko ekspolzija zapaljivog gasa, koje su se pojavile u pravilnim razmacima na Marsu. Spektroskop je pokazao da je zapaljivi gas vodik i da se kreće prema Zemlji velikom brzinom. Prof. Pierson s opservatorija Princeton potvrdio je ovaj nalaz i opisao fenomen kao „plavu plamenu strelu ispaljenu iz pištolja“. A sada se vraćamo muzici Ramona Raquella koji svira za vas u Park Plaza Hotelu u New Yorku.

orsonwelles.co.uk

U početku, emitovane su povremene vesti, prekidane muzikom, a zatim drama prerasta u neverovatnu priču o pustošenju zemlje. Marsovci koji su sleteli ispuštaju crni dim, a oni koji će uspeti da izbegnu „zrake smrti“ umreće od otrovnog gasa. Uživo u program uključio se i neimenovani sekretar unutrašnjih poslova koji obaveštava javnost o ratu sa Marsovcima. Prema originalnom scenario u pragram je trebalo da se uključi „lično Ruzvelt“, ali CBS to nije dozvolio Velsu, pa je zbog toga morao da se zadovolji neimenovanim sekretarom. Za tu ulogu angažovan je glumac Keni Delmar koji je maksimalno imitirao Ruzvelta. Polovina od 50 – minutne drame sastojala se od lažnog radio prenosa, „najnovijih vesti“, izveštaja, uključenja zvaničnika. Nikada ranije radio-drame nisu na ovaj način snimane, što je dovelo do opšte pometnje među građanima. Drugi deo emisije praćen je monologom glavnog glumca, profesora „Pirsona“ ( Orson Vels).

CBS je nekoliko puta prekidao program, kako bi slušaocima nagovestio da je reč o drami, ali to ih nije smirivalo. U Njujorku ljudi su bežali u parkove, okolna izletišta, a policiji je upućeno stotine poziva za evakuaciju, volonteri su nudili svoju pomoć u borbi protiv Marsovaca… Čak je jedan stanovnik iz Pitsburga, vrativši se kući dok je drama bila u toku, zatekao svoju suprugu sa bočicom otrova u ruci koja je vikala Radije ću umreti od otrova, nego ovako!

Priča se završava kao i u romanu – Marsovci umiru od zemaljskih klica i bakterija.

Kada se radio drama završila, Orson Vels se obratio slušaocima i objasnio im da je reč o šali za Noć veštica i da nema potrebe za paniku. Novine su objavile vest o ovom događaju, a građani su protestovali. Radio stanice su se obavezale da neće koristiti simulirane vesi u radio dramama, što je danas sa pojavom novih medija prevaziđeno.

The post RADIO – DRAMA KOJA JE USPANIČILA AMERIKU appeared first on Presstiž internet magazin....

Tokom spisateljske karijere, koja je trajala preko pola veka, Agata Kristi je napisala 79 knjiiga, od čega 66 čine kriminalistički romani. Prema „Ginisovoj knjizi rekorda“, ona je najprodavaniji autor svih vremena. Jedino su Biblija i Šekspirova dela prodavanija od romana Kraljice zločina. Koristila je reči koje izazivaju hemijsku reakciju čitalaca, koji su njene knjige čitali u jednom dahu. Stručnjaci sa univerziteta u Londonu, Birmingenu i Varviku su, proučavajući preko 80 Agatinih romana, zaključili da određene fraze koje je upotrebljavala služe kao „okidači“ za podizanje nivoa serotina i endorfina, koji u mozgu izazivaju osećaj zadovoljstva.

Rođena je 15. septembra 1890. u kući zvanoj „Ešvild“ u Torkiju, kao treće dete svojih roditelja. Njen otac, Frederik Alva Miler, bio je američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima. Umro je kada je Agati bilo 11 godina.

„Nije bio posebno inteligentan. Mislim da je imao jednostavno srce puno ljubavi i zaista mu je bilo stalo do bližnjih. Imao je mnogo smisla za humor i lako je zasmejavao ljude. U njemu nije bilo podlosti niti ljubomore i bio je gotovo fantastično velikodušan. Po prirodi je bio srećan i vedar..“

Frederik je Agatinu majku, Klarisu Margaret Miler, upoznao i osvojio kada joj  je bilo 10 godina.

„Uvek je osećao nešto posebno za to zaljubljeno dete. Čuvao je njena detinjasta pisma i pesme koje mu je pisalab i nakon velikog niza flertova u Americi vratio se u Englesku i zamolio mirnu malu rođaku da mu bude žena..“

Za razliku od oca, Agata je svoju majku drugačije opisivala.

„Moja majka je bila potpuno drugačija. Bila je zagonetna i očaravajuća ličnost, snažnija od oca, zapanjujuće originalna u svojim idejama…“

Iako je Agatina sestra išla u školu, njena majka je odlučila da je bolje da se mlađa ćerka školuje kod kuće. Na sebe je preuzela odgovornost da je nauči aritmetiku kao i da čita i piše. Podučavala ju je muzici i naučila da svira klavir i mandolinu. Majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, od kojih su neke objavljivane u lokalnim časopisima, ali bez većeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu napisala je svoj prvi roman, koi je njihov porodični prijatelj Iden Filipot preporučio svom književnom agentu u Londonu, ali bez uspeha.

Kada joj je bilo 16 godina, kako bi završila školu i stekla formalno obrazovanje, Agata je otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Iako je bila vešt pijanista, trema i stidljivost joj nisu dozvolili da nastavi muzičku karijeru.

SAMO LJUDI KOJE VOLIŠ MOGU TI UČINITI ŽIVOT NEPODNOŠLJIVIM…

Tokom Prvog svetskog rata Agata je radila kao medicinska sestra u bolnici. Kasnije je radila u bolničkoj apoteci. Ovaj posao imao je veliki uticaj na njeno stvaralaštvo, jer su mnoga ubistva u njenim knjigama izvršena uz pomoć otrova.

Tokom 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama. Dobili su ćerku, Rozalind Hiks. Njihov brak trajao je do 1928. Nakon što je saznala da je muž vara, Agata je zatražila razvod. Arčibald je otišao od kuće sa ljubavnicom, a Agata se povukla iz javnog života. Njen nestanak je izazvao negodovanje, pre svega među ljubiteljima njenih romana. Jedanaest dana su je tražili, sve dok je nisu prepoznali u jednom hotelu, gde se lažno predstavila. Nikada nije objasnila razloge svog nestanka, a lekari su smatrali da je patila od psihogene fuge.

Agata se veoma interesovala za arheologiju. Sa arheologom Maksom Malovinom zbložila se nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Venčali su se 1930, a u braku bili 46 godina, sve do njene smrti. Putovali su po Bliskom istoku, a ta regija je bila mesto dešavanja u nekoliko njenih romana.

Prvi roman objavila je 1920. godine. Već tada čitaoci su upoznali Herkula Poaroa, lika koji se pojavljuje u njena 33 romana i nekoliko desetina kratkih priča. Ekscentričan, komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova i uvek briljantnog uma Poaro je, iako izmišljen, jedan od najpoznatijih detektiva na svetu. Pored njega, Agata je „proslavila“ i Džejn Marpl. Gospođica Marpl je starija, neudata žena koja se amaterski bavi detektivskim poslom, a pojavljuje se u 12 romana Kraljice zločina.

Šest romana Agata je objavila pod pseudonimom Meri Vestmakot. Iako je ta tajna čuvana preko 15 godina, časopis „Sandej tajms“ je 1949. otkrio da je reč o Agati Kristi.

U čast svog književnog rada imenovana je za komandanta Reda britanske imperije 1956, a godinu dana kasnije postaje predsednik „Kluba detektiva“. Orden Britanskog kraljevstva dobila je 1971. Tada njeno zdravstveno stanje počinje da se pogoršava, ali je to nije sprečavalo da piše. Umrla je prirodnom smrću 12. januara 1976. u 86. godini života.

Njene knjige su prevođene na preko 45 jezika. Predstava „Mišolovka“ drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu – preko 25.000 prikazivanja. Mnogi Agatini romani i kratke priče su ekranizovane. Iako je smatrala da je se deset godina posle smrti niko neće sećati ostala je upamćena kao najpoznatija i najprodavanija Kraljica zločina u istoriji svetske književnosti.

The post „POTREBNI SU MI STO I PISAĆA MAŠINA“ appeared first on Presstiž internet magazin....

zadarskilist.hr

Svestrana umetnica Ana Kolega rođena je u Zadru, gde je završila Srednju hemijsku školu. Godine 1997. diplomirala je tekstilni dizajn na Tekstilno-tehnološkom fakultetu u Zagrebu, a na Akademiji likovnih umetnosti (Zagreb) u klasi prof. Ante Rašića je diplomirala 2002. Pored slikarstva bavi se i pisanjem, ilustracijom, muzikom i pozorištem. Članica je vokalno instrumentalnog sastava Ezerki i 7/8 u Zagrebu kao i Teatra Verdi u Zadru.

Imala je samostalne izložbe u Hrvatskoj i inostranstvu, a u Domu kulture Studentski grad u Beogradu izlagala je novembra 2012. godine.

Imali ste priliku da izlažete u Srbiji. Kakva su bila Vaša iskustva?

Bila sam jako ugodno iznenađena odazivom ljudi i poznavanjem mog rada.Takođe, moram naglasiti i da su uvjeti Galerije u Domu kulture Studentski grad bili izvrsni, gostoljubivost fenomenalna. Sve je funkcioniralo onako kako svaki umjetnik sanja da će stvari funkcionirati kad dogovara izložbu.

Kakvi su, po Vašem mišljenju, uslovi u Hrvatskoj za rad umetnika?

Pa nije baš da cvjeta cvijeće na poljanama hrvatske umjetnosti, barem što se uvjeta tiče. Nije to neki rajski vrt, da se slikovito izrazim. Morate se dobro naraditi na toj zemlji da živite od plodova svog rada. Eto, kao i uvijek, čak i za umjetnost veliku ulogu igra turizam ,tako da većina ljudi koje ja znam živi od ljetne sezone. Ali čak i u krizi ljudi su spremni odvojiti za ono što ih dirne. Ali, mala smo  zemlja pa se ne može tu stvoriti neko realno tržište. Što se neprofitabilne scene tiče, to je teško. Čovjek mora puno puno ulagati – vremena, ljubavi, rada i energije, a najviše entuzijazma. Teško je živjet samo od toga.

Vaše slike važe za veoma maštovite i živopisne, a neki ih smatraju detinjastim. Kako biste ih Vi opisali?

Slažem se sa svim navedenim. Teško je opisati nešto što radite, a ja ih već opisujem kad pišem po njima. To je kao da me pitate Hajde opiši svoj dnevnik.

Slike su podeljene u nekoliko tematskih celina. Gde nalazite inspiraciju za teme?

Svakodnevica. Svijet oko mene i u meni – to je ono gdje nalazim inspiraciju. Glazba, događaji, nova mjesta, neobične situacije, neka riječ koja mi zapne u prolazu.

Imali ste priliku da sarađujete sa Darkom Rundekom. Kako je došlo do te saradnje?

Darko i ja smo dugo prijatelji, pa je on već bio upoznat sa mojim radom. Kada me je nazvao i pitao da li bih radila omot albuma bila sam jako počašćena. Poslao mi je glazbu, koja mi je bila veoma inspirativna, da sam jednostavno napravila niz crteža, pa smo tako dogovorili da za svaku pjesmu napravimo sliku. Kasnije je nastao i  video spot, jer su se slike spojile u cjelinu. Tako se nekako po prirodi stvari sve zaokružilo.

S obzirom da ste i Vi u muzičkom svetu, odakle interesovanje i za tu umetnost?

Glazba je neizmjerno važna u mom životu, jednostavno je osjećam kao dio sebe. Znate, slikanje je jako usamljena aktivnost. Zahtijeva puno introspekcije, kopanja po sebi, a moja potreba za scenom i ekspresijom na licu me je vukla ka muzici. Tako me je igrom slučaja jedna članica Ezerki čula kad sam pjevala, pa me je pozvala da im se pridružim. Isto tako su me intuitivno pozvali u Teatro Verdi. Meni se svidjelo i eto napravili smo nekoliko zgodnih predstava. Nekako, glazba i scena su mi vaga za slikanje i sumnjam da bih mogla bez jednog ili drugog. Jednostavno se nadopunjuju i mire moje dvije strane.

Završili ste i tekstilni dizajn. Da li ste imali neke projekte iz te oblasti?

Imala sam nekoliko projekata sa svojom dragom prijateljicom Majom Jelušić, sa kojom sam kasnije i surađivala na zajedničkim knjigama. Ali tekstilni dizajn, moram priznat, nikad me nije privukao kao izričaj. Jednostavno me ne privlači modni svijet osim vlastitog ormara.

Planovi za naredni period?

Trenutno započinjem raditi na jednom ciklusu pa ćemo vidjeti što će biti. Nikad ne znate gdje će vas odvesti taj prvi korak. Bez obzira koliko jasno mislite na cilj, treba se pustit u igru pa što bude.

The post GLAZBA I SCENA SU MI VAGA ZA SLIKANJE appeared first on Presstiž internet magazin....

Postavku je realizovao Kulturni centar Gornji Milanovac u saradnji sa porodicom Mije Aleksića, Narodnim pozorištem u Beogradu, Radio – televizijom Srbije, Jugoslovenskom kinotekom, Narodnim muzejom Kragujevac i Muzejom pozorišne umetnosti Srbije.

LEGENDA JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE

Novinar: Primećujem da su ti ruke nešto nervozne. Od kada ne pušiš?

Mija: Za dva dana biće tačno mesec dana. Od 19 – og ne pušim. Samo, mislim da ta kriza traje mnogo duže. Jednom sam apstinirao sedam meseci i onda sam propušio.

Novinar: A sad? Koliko ćeš sad izdržati?

Mija: Sad dokle traju bombone (smeh). Ovoga puta mislim da stvarno neću propušiti.

Novinar: Duvan nije jedina stvar koju si u životu ostavio, je l’ tako?

Mija: Pa nije. Bilo je tu još kojekakvih zadovoljstava, da ne kažem poroka. Nije sve to porok, to su velika zadovoljstva. Prošlo je dvanaest godina, što je već staž, od kako sam se lišio jednog  zadovoljstva, a to je lepo, fino vino ili domaća rakijica. To je sad već davno prošlo vreme.

(Deo iz intervjua snimljenog 17. aprila 1981. godine)

Za razliku od velikog broja njegovih kolega, boema, Mija Aleksić nije bio glumac koji je poslednje dane svog života proveo u kafani. Njegova poslednja, oproštajna uloga bila je u filmu „Tango argentino“ Gorana Paskaljevića. Film je snimljen 1992. godine, a s obzirom da je pre toga Mija imao ozbiljnih zdravstvenih problema i čak pet operacija, snimanje je bilo rizično za njega. Ipak, posle toga glumčevo stanje se popravilo. Tri godine kasnije, 12. marta 1995. godine Mija je preminuo. Sahranjen je u Aleji velikanana na Novom groblju u Beogradu.

Rođen je u siromašnoj porodici 26. septembra 1923. godine u selu Gornja Crnuća kod Gornjeg Milanovca. U Vraćevšnjici je završio prva tri razreda osnovne škole. Do te škole je sa drugarima iz Gornje Crnuće pešačio pet kilometara. Iako Kragujevac nije bio daleko od Mijinog rodnog mesta, odlazak u taj grad ličio mu je na „put oko sveta“. Do tamo je stigao kolima koja su vukli volovi – „volovskim kolima“, kako ih je nazivao. Kao gimnazijalac nikada nije bio odlikaš. U njegovoj đačkoj knjižici pretežno su bile četvorke i trojke, a peticom je bio ocenjen jedino iz veronauke. Njegovo detinjstvo, ali i detinjstvo njegovih vršnjaka prekinuto je 40 – ih godina. Kako su Nemci u Kragujevcu masovno streljali stanovnike i zauzimali škole i druge ustanove, odeljenja Gimnazije su bila „rasuta“ po raznim delovima Kragujevca. Godine 1943. je maturirao, a  naredne, ’44. pridružio se sedamnaestoj istočnobosanskoj udarnoj diviziji, sa kojom je otišao u Bosnu, gde je bio do marta ’45. Naredne godine prekomandovan je u Centralni dom, u umetnički ansambl. Bio je član hora, a 1946. je demobilisan. Upisuje se na Pravni fakultet, ali ipak se odlučuje za pozorište i odlazi u Kragujevac, gde je rado u Narodnom pozorištu.

 Mija se 1951. godine pridružio Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tamo je bio do 1965, kada odlazi u Narodno pozorište. Profesionalnu glumačku karijeru započeo je ulogom Milisava u Nušićevom komadu „Sumnjivo lice“. Igrao je u dve trećine ekranizacija Nušićevih dela, a najveću popuarnost stekao je u filmovima Bokseri idu u raj, Čovek na četiri noge, Skupljači perja, Maratonci trče počasni krug, ljubav i moda, Biće skoro propast sveta i dr. Dobitnik je najprestižnijih nagrada – Oktobarska nagrada grada Beograda (1961), Zlatna arena filmskog festivala u Puli (1962), Sedmojulska nagrada (1976), Dobričin prsten (1982), Zlatni prsten Dobrica Milutinović za pozorišno stvaralaštvo (1982), Statua Joakim Vujić (1985), Kristalna prizma za filmsku umetnost i nauku (1993). Za svoja pozorišna ostvarenja nagrađen je Sterijinom nagradom za životno delo.

Ostao je upamćen kao jedan od najvećih glumaca i komičara u Srbiji.

Novinar: Mija Aleksić, glumac – Je’l to dovoljno reći?

Mija: Sasvim dovoljno.

The post MIJA ALEKSIĆ – BITI GLUMAC appeared first on Presstiž internet magazin....

NEKAD STO DVADESET, DANAS JEDNA

Deda Branko

Savamala je nekada bila puna zanatlijskih radnji, to joj je i bila poenta – da bude zanatlijska oblast. Međutim, 60 – ih je veliki broj radnji zatvoren, prvenstveno zbog nerazumevanja vlasti za njih. „Zanatlije su tretirali kao takozvane „trule imperijaliste“, imali su velike namete. Niste smeli da sredite izlog jer bi odmah krenule priče kako radnja dobro radi. Čak je jedan majstor pun kazan mase izbacio kroz prozor jer nije želeo da radi kako mu je vlast određivala. Zbog takvih uslova, deda je jedno vreme proizvodnju preselio u Obrenovac, jer je bilo isplativije i lakše za rad“, ističe Bosiljčić. Međutim, veliki nameti nisu bili jedini uzrok zatvaranja radnjii. “ Prema mom sećanju, u Savamali je bilo četiri bombondžijske radnje. Bila je radnja i na Zelenom vencu i na Brankovom mostu. Uglavnom zanatlije nisu imale naslednike, pa nisu imali kome da prepuste posao. Oni koji su ih imali poštovali su običaj da se posao prenese na sina. Bilo je i situacija da je ćerka spretnija za posao, ali da uprkos tome zanatlija radnju prepusti sinu, koji ne ume da je vodi, pa se ona ubrzo zatvori“, objašnjava Bosiljč. Od ’94. njihova radnja je jedina koja radi u Beogradu. Nekad ih je bilo 120.

KVALITET NA PRVOM MESTU

„Odmah na početku moraš da raščistiš da li ćeš raditi masovnu ili malu proizvodnju. Masovna proizvodnja podrazumeva drugačije recepte – poluindustrijske ili industrijske, proizvode se mnogo veće količine, ali kvalitet se zanemaruje. Kod zanatske proizvodnje količine su znatno manje, ali dosta se pažnje posveti kvalitetu. Deda je uvek govorio Poštuj šta radiš, sa čim radiš i za koga radiš. Mi smo se odlučili za malu proizvodnju, sa dnevno svežim proizvodima. Iako zarada nije velika, mi smo zadovoljni.“, ističe bombondžija. Tokom godina se skoro ništa nije menjalo. Ručno okretanje mašina je zamenjeno elektromotorima koji olakšavaju posao i omogoćuvaju da se dnevno proizvedu veće količine. To je najveća promena koju je porodica Bosiljčić napravila.

Kako gospodin Živorad kaže „recepti se nisu značajno menjali. Svi su sačuvani od dede, a male korekcije su napravljene samo zbog promene kvaliteta sirovina. Na primer, deda je koristio šećer od trske, a danas se koristi samo šećer od repe“.

Danas kod bobmbondžije možete naći šesnaest vrsti ratluka. Iako je sa svim dostupnim sirovinama (koje se mogu nabaviti u zdravoj hrani) moguće napraviti preko pedeset različitih ukusua, Bosiljčići su odredili svoju granicu. „Deda je započeo proizvodnju ratluka samo da bi popunio prazne police u radnji, a danas on nam je glavni proizvod. Recept nismo menjali, samo smo eksperimentisali sa ukusima. Neke smo dodavali, a neke izbacivali iz proizvodnje. Majstor Đorđe je u svojoj bombondžijskoj radnji u Cetinjskoj ulici imao sedamnaest vrsta ratluka. Njegova radnja je, kao i sve ostale, zatvorena, a taj broj ukusa je neki limit koji je sam ja odredio za svoju proizvodnju“, objašnjava Bosiljčić.

Među kupcima nema starosne granice. U bombondžijskoj radnji kupuju svi – od 7 do 107 godina. Asortiman je dovoljno veliki da zadovolji svačiji ukus – mentol bombone, svilene bombone, lizalice, karamele koje su bile deda Brankov „diplomski rad“ kada je polagao za. Bombondžija će svakom izaći u susret i napraviti nešto novo što nije u ponudi. „Kada se vrate sa nekog putovanja mušterije nam donose ratluk koji su tamo probali i koji im se dopada – kokos, pistaći, mentol,.. Sećam se da su mi jednom naručili zeleni ratluk sa ukusom vanile i suvim bananama, što je veoma neobična kombinacija. Imam i jedan svoj recept. Jednom prilikom sam napravio probnu količinu i podelio je kupcima. Iako im se dopalo, ne smem da ga prodajem, jer je taj ratluk potpuno drugačijeg ukusa, a mušterije su navikle na jedan ukus i dnevno svež proizvod“, dodaje bombondžija.

ZANAT SE UČI OD MALIH NOGU

Kod gospodina Živorada nije bilo polemike – odmah je znao da će jednog dana nastaviti porodični posao bombondžije. „Lakše je kada od malih nogu učite posao, nego da kasnije morate za mesec dana sve da naučite. Brat i ja smo još kao deca imali snage da prenosimo kese sa bombonama i pomažemo tati u radu. Kad sam ja kretao u školu zakon je bio takav da ste za zanat koji ste želeli da radite morali imati završenu školu. Kako je bombondžijski zanat iz škola izbačen još ’83. nisam imao mogućnost da učim za taj posao, a u ministarstvu su mi rekli da  završim za poslastičara kako bih mogao da nasledim oca. Međutim, danas je drugačije pa svako može da se bavi čime želi, bez obzira na školu“. Pošto je 60 – ih vlast prema zanatlijama bila okrutna, deda Branko je svom sinu rekao da upiše šta želi, jer nije bio siguran kako će radnja funkcionisati. „Moj tata je tada završio za mašinskog inžinjera. Godine ’83. je trebalo da nasledi radnju od dede. Kako je to bila poslednja godina da se bombondžijski zanat uči u školama, otac je završio takozvanu večernju školu, postao bombondžija i preuzeo radnju. Radio je pre podne, a deda, brat i ja smo bili popodne. Tada smo bili dovoljno stari da učimo zanat. Radnju nam je prepustio 2002. godine“, dodaje gospodin Živorad.

 „PRIVATNA LABORATORIJA“

„Mnoge veće fabrike, državne i privatne, našu radnju koriste kao svoju „privatnu laboratoriju“. Imamo iste alate kao oni, samo što je kod nas sve dosta manje pa im je isplativije. Kada žele da testiraju neki novi ukus dođu kod nas i donesu znatno manje količine, a nakon toga proizvodnju velikih količina premeste u svoje fabrike“, kaže gospodin Živorad. Pored njih, proizvodi Bosiljčića su korišćeni kao dekor za razne domaće filmove i predstave. Stranci organizuju grupne posete za obilazak radnje, gde se upoznaju sa zanatom i isprobavaju sveže proizvode koje ranije nisu jeli. Interesuje ih kako izgleda mala proizvodnja, a čude se kako sve uspeva da stane u trideset kvadrata. Bosiljčići za sada čekaju realizaciju projekta „Beograd na vodi“ koji će čitavoj Savamali dati novi izgled, pa je moguće da kada sledeća generacija bombondžija okruženje i uslovi za rad budu potpuno drugačiji.

The post SLATKA PRIČA JEDNE PORODICE appeared first on Presstiž internet magazin....

                   Drugog marta će po 86. put u „Dolbi teatru“ (Los Anđeles) biti organizovana dodela prestižne filmske nagrade Akademije nauke i umetnosti. Najpoznatija i najpoželjnija statua u Holivudu, Oskar,  biće dodeljena u 24 kategorije. Najviše nominacija ove godine imaju filmovi Gravitacija, 12 godina ropstva i Američka prevara. Što se tiče glavnih muških uloga, najozbiljniji kandidati su Leonardo Dikaprio i Metju Mekonahi, dok su u kategoriji za glavnu žensku ulogu favoriti Meril Strip, kojoj je ovo 18. nominacija i Kejt Blanšet.

KO JE OSKAR?

Zlatna statua viteza koji drži mač, visoka 34 centimetara i teška skoro 4 kilograma, ove godine slavi 86. rođendan. Oskara je dizajnirao Ostin Sedrik Gibons. Njegova žena, Dolores del Rio upoznala ga je sa meksičkim filmadžijom Emilom Fernandezom koji je pristao da pozira nag za izradu statue. Prvobitno ime ovog „zlatnog viteza“ bilo je The Academy Award of Merit, ali je 30 – ih godina zvanično promenjeno u Oskar. Međutim, ne može se sa sigurnošću reći zašto baš Oskar, jer postoji više priča o poreklu tog naziva. Prema jednoj priči, saradnica koja je radila u produkciji, Margaret Herik, čim je ugledala statuu viknula je „Izgleda baš poput mog ujaka Oskara!“. Međutim, Beti Dejvis u svojoj biografiji navela je da je ona statui dala naziv po svom mužu Oskaru Nelsonu. Treća verzija pak objašnjava da je ime Oskar prvi pomenuo novinar Sidni Skolski u svojoj kolumni 1934. godine.

OD PETOMINUTNE RUTINE DO CRVENOG TEPIHA

Prva dodela Oskara održana je 16. maja 1929. godine u Hotelu Ruzvelt (Holivud). Imena pobednika su bila poznata tri meseca pre dodele, a ceremonija je trajala pet minuta – tek toliko da se uruče nagrade. Procedure su se narednih godina menjale, međutim, kada je Los Anđeles Tajms 1941. godine objavio imena „Oskarovaca“ dan pre dodele, organizatori su odlučili da od tada koverte sa imenima budu zapečaćene sve do proglašenja pobednika. Ceremonija je prvi put prenošena na radiju 1932. godine, dok je 1953. godine prvi put emitovana na televiziji (NBC). Danas dodelu prate milioni ljudi u preko 200 zemalja sveta.

ZANIMLJIVOSTI

-          Film „Dogodilo se jedne noći“ (1935) bio je prvi film koji je osvojio sve glavne nagrade

-          Godine 1940. Heti Mekdaniel je postala prva crna glumica koja je prisustvovala dodeli i bila nagrađena Oskarom, a Sidni Poatje je 1964. postao prvi crnac koji je osvojio Oskara za najboljeg glumca u filmu „Poljski ljiljani“.

-          Reditelj Alfred Hičkok je pet puta nominovan za Oskara, ali samo jednom je osvojio Oskara – za film „Rebeka“.

-          Predsednica Akademije, Bet Dejvis, je 1942. godine podnela ostavku na svoju funkciju, jer nije prihvaćena njena ideja da se prodaju ulaznice kako bi se prikupio novac za Britance koji su učestvovali u ratu. Međutim, sledeće godine Oskar je bio napravljen od plastike kako bi se uštedelo na metalu (zbog ratnog stanja).

-          Godine 1957. doneto je pravilo da komunisti ne mogu da dobiju Oskara.

-          Kada je 1961. godine Elizabet Tejlor nominovana za najbolju glumicu, toliko je bilo očekiano da će ona sa sobom odneti „zlatnog viteza“ da se tri glumice, koje su takođe bile nominovane, nisu ni pojavile na ceremoniji dodele.

-          Iako ih svrstavaju među najveće zvezde Holivuda, neki glumci nikada nisu osvojili ovu prestižnu filmsku nagradu (Džim Keri, Džon Kjuzak, Ričard Gir, Meg Rajan, Merlin Monro, Džoni Dep…).

-          Orson Vels je 1971. godine dobio počasnog Oskara, ali nije se pojavio na ceremoniji. Iako je rekao da ne može da dođe jer je u Španiji, bio je kod kuće, u Holivudu.

-          Marlon Brando je dobio Oskara za najboljeg glavnog glumca u filmu „Kum” 1973. Ali se na ceremoniji nije pojavio. Kao svog predstavnika je poslao Indijanku Sacheen Littlefeather zbog predstavljanja Indijanaca kao niže rase u američkim filmovima.

-          Film „Krugovi“ reditelja Srđana Golubović bio je srpski kandidat za ovogodišnju nagradu Oskar u kategoriji najbolji dugometražni igrani film na stranom jeziku, ali film se nije našao na listi nominovanih.

The post ZLATNI VITEZ – 86. PUT appeared first on Presstiž internet magazin....

Drugi svetski rat. Evropljani bežeći od nacista utočište traže u Sjedinjenim američkim državama, ali da bi do tamo došli, moraju proći kroz Kazablanku. Upravo u tom gradu smeštena је radnja filma. Rick’s Cafe –  kafe u kome se sreću Rik i Ilza, nekadašnji ljubavnici. Upoznali su se i zavoleli u Parizu, ali Ilza je bez ikakvog objašnjenja napustila Rika. Sada, kad su se ponovo sreli ona mu otkriva razlog odlaska – saznala je da joj je muž (Viktor), za koga je mislila da je poginuo, živ i morala je da mu se vrati. Kazablanka, romantična drama iz 1942. godine. Hamfri Bogart i Ingrid Bergman u glavnim ulogama.

Film je snimljen iz propagandnih razloga, ali ostao je upamćen kao jedna od najlepših ljubavnih priča ikada.

Ingrid Bergman nije bila prvi izbor za glavnu glumicu u filmu. Uloga Ilze je prvo ponuđena Mišel Morgan, međutim ona je tražila 55 hiljada dolara, što je producent Hal Vols odbilo da plati. Ingrid je za ulogu dobila 25 hiljada dolara.

Na početku filma prikazuje se mapa na kojoj je obeležen Maroko, međutim on je prikazan mnogo severnije nego što Kazablanka zaista jeste, pa se pretpostavlja da je greškom prikazan Tangier a ne Maroko. To nije jedini propust. Na primer, kada Rik čita Ilzino pismo i odlučuje da napusti Pariz njegov kaput je skroz mokar od kiše, međutim u sledećoj sceni kaput je skroz suv.

Kako je Ingrid od Hamfrija bila viša pet santimetara, on je morao da stoji na blokovima i sedi na jastucima u svim scenama koje su snimali zajdeno.

Hamfri i Ingrid su u više navrata hteli da obustave snimanje filma, jer su radnju kao i likove smatrali glupim i neuverljivim.

Prvi put u istoriji filma, crnac (Sem) nije bio u ulozi sluge, već prijatelja od glavnog junaka Rika.

Klavir na kome pijanista Sem svira čuvenu pesmu iz filma, „As Time Goes By“, prodat je za 600.000 dolara na aukciji koju je u decembru 2012. godine organizovao japanski kolekcionar povodom 70 godina od pojavljivanja filma.

„Sviraj to ponovo, Sem“ /“Play it again, Sam“ – Iako je mnogi smatraju kultnom rečenicom, ona nikada nije izgovorena u filmu. Dijalog iz filma je:

Rik: You played it for her, you can play it for me (Svirao si to za nju, možeš svirati i za mene)

Sem: But, I don’t think I can remember (Ali ne znam da li mogu da se setim)

Rik: If she can stand it I can. Play it! (Ako ona to može podneti mogu i ja. Sviraj!)

Snimanje filma koštalo je oko milion i četrdeset hiljada dolara. Rikov kafe je „sklepan“ od tri prostorije, a za opremanje bara potrošeno je 9.200 dolara. Avion „Lokid L-12 Elektra junior“ napravljen je od kartona, ali je uspešno „zakamufliran“ maglom. Gotovo ceo film snimljen je u studiju, a ulica u kojoj je snimano bila je namenjena za film „Pustinjska pesma“, ali je preuređena  da liči na parisku (to je jedina senkvenca snimljena van studija).

Do završetka snimanja glumci nisu znali kako će se film završti, a postojale su dve opcije da Ilza ode sa svojim suprugom ili da ostatne sa Rikom. Ipak je odlučeno da otputuje sa Viktorom u Lisabon.

Čuvena rečenica „Luis, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva“ dodata je mesec dana posle snimanja filma, pa je Bogart naknadno bio pozvan da sceni „da glas“.

Film je 1943. godine nominovan za osam Oskara, a nagrađen je sa tri – za najbolju režiju, najbolji scenario i najbolji film. Zanimljivo je da su braća Epštajn koji su dobili Oskara za najbolji scenario prvi blizanci koji su dobili tu nagradu.

Od 1988. godine film se čuva u Nacionalnom filmskom registu u Kongresnoj biblioteci.

Američki filmski institut je 2002.godine „Kazablanku“ proglasio za najbolju američku ljubavnu priču.

The post KAZABLANKA – BEHIND THE SCENE appeared first on Presstiž internet magazin....

„Slikam autoportrete jer sam tako često sama i jer sebe poznajem najbolje“

Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon rođena je 6. jula 1907. godine u Plavoj kući u Kojakanu (Meksiko Siti). Njen otac, Vilhem Kal, u devetnaestoj godini brodom Borussia doplovio je iz Nemačke u Meksiko. Ime je promenio u Giljermo Kalo, a svoju jevrejsku religiju zamenio ateizmom. Zaposlio se u zlatari koju je držao njegov prijatelj, takođe imigrant iz Nemačke. Oženio se Marijom Kardenom sa kojom je imao dve ćerke, Mariju Luizu i Margaritu. Žena mu umire 1898. godine, a on se se ubrzo posle toga oženio Fridinom majkom, Magdalenom Kalderon i Gonzales (Magdalena je Fridi kasnije priznala da nikada nije volela Giljerma i da se za njega udala zato što je bio Nemac i jer je podsećao na bivšeg ljubavnika koji je izvršio samoubistvo). Giljermove ćerke iz prethodnog braka odrastale su u manstiru, a on je uz Magdaleninog oca učio fotografiju.

Kada je imala šest godina Frida je obolela od dečije paralize. Devet mesci je ležala u krevetu i trpela velike bolove. Nakon oporavka, kao posledica bolesti, jedna noga bila joj je kraća i tanja od druge. Kako bi sakrila svoj hendikep nosila je pantalone, duge suknje ili je na desnu nogu navlačila više čarapa. Vršnjaci u školi su je često zadirkivali i nazivali je „Drvena noga“ (Peg-leg).

Fridin otac se pored fotografije bavio i slikarstvom. On je bio taj koji je Fridu zainteresovao za umetnost. Često ju je vodio na „slikarske izlete“ u obližnje zemlje i učio je o fotografiji i umetnosti. Godine 1922. Frida upisuje prestižnu školu u Meksiko Sitiju. Želela je da završi studije i postane doktor. Do šesnaeste godine naučila je dva nova jezika – engleski  i nemački. Kao jedini ženski član bila je primljena u Savez mladih komunista čiji je vođa bio Alehandro Gomez Arias, student prava. Alehandro je bio Fridina prva ljubav i bili su zajedno tri godine.

AUTOPORTRET U LJUBIČASTOJ HALJINI /AUTORRETRATO CON TRAJE DE TERCIOPELO (1926)

Ovo je jedan od prvih autoportreta koje je Frida naslikala. Poklonila ga je Alehandru, koji ju je ostavio posle tri godine zabavljanja. Počela je sa slikanjem na leto 1926, a krajem septembra iste godine sliku je poklonila Alehandru. Na poleđini na nemačkom jeziku piše Danas još uvek traje.

Sedamnaestog septembra 1925. godine Frida i Alehandro vraćali su se kući iz škole. Autobus u kome su se vozili sudario se sa tramvajem. U toj saobraćajnoj nesreći Fridi je metalna šipka autobusa prošla kroz stomak. Kičma je presečena na tri mesta, karlica zdrobljena, desna noga prelomljena na 11 mesta, a stopalo smrskano. Lekari nisu verovali da će Frida preživeti. Mesec dana je provela u bolnici, a odatle je otišla na kućno lečenje gde je mesecima ležala celim telom u gipsu. Kada su bolovi malo popustili roditelji su joj dali boje i štafelaj. Otac joj je iznad kreveta okačio ogledalo kako bi mogla da vidi svoje lice. Tako je ona slikala ono što je svakog dana gledala – sebe. Nakon udesa Alehandro je počeo da se udaljava od Fride. Kako bi ga povratila naslikala je Autoportret u ljubičastoj haljini. Prihvatio je poklon i još neko vreme su proveli zajedno. Marta 1927. godine roditelji ga šalju na put po Evropi kako bi ga odvojili od Fride. Pre odlaska Alehandro je sliku vratio Fridi.

AUTOPORTRET – VREME LETI/AUTORRETRATO – TEMPO VUELA (1929)

Slika je nastala u godini kada su se Frida i Dijego venčali. Ona oslikava Fridu koju je Dijego voleo. Za razliku od njenog prvog autoportreta, gde se pojavljuje u aristokratskim, tamnim bojama, na ovoj slici nosi narodnu nošnju i koristi svetlije boje. Juna 2000. godine sliku je kupio kolekcionar iz Amerike za 5 miliona dolara i time je učinio da Frida postane najprodavaniji umetnik iz Latinske Amerike.

Frida je posle nesreće imala preko 30 operacija. Kućni budžet je istrošen, a ona je morala nakon oporavka da radi. Kako je slikanje bilo jedino što je umela, bez obzira što nikada nije imala formalno obrazovanje, Frida počinje svoju slikarsku karijeru. Odlučila je da svoje radove pokaže Dijegu Rivijeri. Oduševljen njenim talentom savetovao joj je da ostane svoja i da nikoga ne imitira, jer su njene slike tako „meksičke“. Ubrzo su započeli ljubavnu vezu, a venčali su se 1929. godine. Zbog razlike u izgledu – Frida je bila sitna i niska a Dijego visok i krupan, nazivali su ih „Slon i Golubica“. Osim ljubavi prema umetnosti oboje su bili pobornici komunizma, mada Dijega to nije sprečavalo da slika i za kapitaliste.

DVE FRIDE/LAS DOS FRIDAS (1939)

Dve Fride, jedna u narodnoj nošnji – Tehuana haljini i druga u viktorijanskoj venčanici, sede na klupi držeći se za ruke povezane jednom arterijom. Frida u tradicionalnoj meksičkoj odeći drži Dijegov dečački portret kao amajliju, dok druga Frida – u evropski stilizovanoj haljini, drži makaze kojima je presekla krvotok. Trijadna spona između njih – ruka u ruci, arterija, klupa – sugerišu da je reč o istoj ličnosti, ali ličnosti različitog identiteta. Frida na desnoj strani klupe je ona koju je Dijego voleo i poštovao, njeno srce je celo dok je druga, kosmopolitska Frida, slomljenog srca, povređena i usamljena. Olujno nebo simbolično predstavlja Fridine unutrašnje nemire.

Ljubav prema Fridi i brak nisu uticali na Dijegov odnos sa drugim ženama. Nastavio je vanbračne veze sa svojim devojkama koje su želele da poziraju i budu ovekovečene na njegovim slikama. Frida ga je pravdavala i govorila kako su te ljubavne veze samo njegova potreba za lepim, jer je umetnik koji teži ka savršenstvu. Ali, jednom je otvorila žive rane na svom telu kako bi smanjila patnju u srcu koju je osećala zbog Dijegovog neverstva. Kako bi prkosila patnji i bolu bila je nemilosrdna prema sebi. Slikala je svoje lice i telo naglašavajući sve nedostatke koje je imala – slomljenu kičmu, rane na nozi,.. isticala je suvišne dlačice na licu.. Andre Breton je jednom prilikom za njene slike izjavio da su nadrealističke, na šta je Frida odgovorila da su one autobiografske i da ona samo slika svoj život.

DIJEGO I JA/DIEGO Y YO (1949)

Duga kosa, koja je isprepletana sa njenim vratom, predstavlja Fridino emotivno stanje koje je guši. Dijegov portret na njenom čelu predstavlja ga kao gospodara njenih misli, ali i izvora tuge. Treće oko na Dijegovom čelu je mudrost i inteligencije koja je oduševljavala Fridu.

AUTOPORTRET ZA DOKTORA ELOZERA/AUTORRETRATO DEDICADO AL DR ELOESSER (1940)

Frida je kao znak zahvalnosti svom dugogodišnjem doktoru i prijatelju Liu Elozeru naslikala ovu sliku. Minđuše koje nosi su poklon od Pabla Pikasa koga je upoznala u Parizu. Ogrlica oko njenog vrata simbolizuje bol od kojeg ju je doktor lečio.

Zbog velikog broja operacija koje je imala Frida je sebe nazivala „rekorderom u broju operacija“. Kako bi ublažila bol predavala se alkoholu i cigaretama. Nesreća je imala veliki uticaj i na njen umetnički rad. Oslikavala je slomljenu kičmu, korsete koje je nosila (promenila je oko 30 korseta – kožnih, gipsanih, plastičnih…)… Nikada nije mogla da ima decu. Iako je ostajala u drugom stanju, njeno telo nije moglo da izdrži trudnoću. Doktor Elozer je godinama bio uz nju, u trenucima kada joj je bilo najteže i zbog toga mu je kao znak zahvalnosti poklonika jedan svoj autorportret.

KORPA SA CVEĆEM /CESTA CON FLORES (1941)

Slika je nastala u vreme kada su Frida i Dijego bili razvedeni, a on u vezi sa glumicom Pauletom Gorard.  Kolibri predstavlja slobodnu, ali krhku Fridu, plavi leptir lepotu glumice, dok bumbar predstavlja Dijega.

Frida se često upuštala u vezu sa drugim muškarcima, ali i sa ženama sa kojima ju je Dijego varao. Sa nekima od njih je postala i prijateljica. Jednoj od njih, Pauleti Gorard, poklonila je sliku na kojoj je simbolično predstavila odnos između Paulete, Fride i Dijega.

AUTOPORTRET SA STALJINOM/AUTORRETRATO CON STALIN (1954)

Poslednjuh godina svog života Frida je u umetnost unela i političku dimenziju. Na ovoj slici Frida naglašava svoju veru u komunizam i Staljina. Zbog lekova koje je uzimala i pogoršanog zdravstvenog stanja primetan je dosta lošiji kvalitet boja i slike.

Godine 1953. Frida je dobila gangrenu zbog čega joj je desna noga amputirana do kolena. Uprkos stanju koje se svakoga dana pogoršavalo otišla je sa Dijegom na komunističke proteste zbog zbog američke subverzije levog krila gvatemalske vlade. U tom trenutku je imala zapaljenje pluća što je dovelo do znatnog pogoršenja njenog zdravstvenog stanja. Deset dana posle protesta, 13. jula 1954. godine Frida je umrla u 47-oj godini života.

Poslednja rečenica koju je zapisala u svom dnevniku bila je Nadam se da je odlazak radostan i da se više nikada neću vratiti.

The post ŽIVOT U SLIKAMA appeared first on Presstiž internet magazin....