Darko Tuševljaković, za roman „Jaz“, ovogodišnji je dobitnik Evropske nagrade za književnost. Ovo priznanje dodeljuju Federacija evropskih knjižara, Evropski savet pisaca i Federacija evropskih izdavača, uz podršku Evropske komisije za kulturu. Podeljen u dva dela, roman prati srpsku porodicu s kraja devedesetih godina i početka 21. veka, čiji članovi, svako na svoj način, pokušavaju da prebrode svoje nedaće. Sa Darkom smo popričali o knjizi (koju je objavila izdavačka kuća Arhipelag), kao i o tome šta ova nagrada, zapravo, predstavlja…

Video sam njenu prostotu, malograđanštinu koju je negovala kao vrlinu i koja ju je štitila od sveta, sujeverje kojim je taj svet objašnjavala, urođenu naivnost i sklonost da u svemu, pa i u rasvetljavanju tajni, bira liniju manjeg otpora, put kojim se češće ide.

Nagrada će Vam biti uručena 23. maja u dvorani „Koncert Nobl“ u Briselu…

Da. Nikad nisam bio u Briselu. Poslali su mi raspored dešavanja, a na internetu sam uključio Google Earth, pa sam ceo grad proučio i imam utisak da ne moram nigde da idem. Video sam šta ću da obiđem, koji muzej da posetim i već sam se, maltene, i vratio. (smeh)

Jeste li možda pripremili govor za ceremoniju?

Napisao sam predugačak govor, ali sam shvatio da je to previše, pa sam ga skratio. Rešio sam da ne nosim pisanu formu, već sam smislio nekoliko rečenica koje ću da kažem, pa ću improvizovati na licu mesta i poslužiti se ključnim rečima. Imam utisak da će taj govor dobro proći, kako god da ga izvedem.

Budući da je nagrada presstižna, šta Vama, kao piscu, donosi?

Već mi je donela, što vidim iz poslednje tri sedmice. Zagolicala je znatiželju čitalaca, kao i domaće stručne javnosti. A o ovoj nagradi se u našoj zemlji ne priča mnogo. Dodeljuje se na svake tri godine, pa se zaboravi i da postoji. Međutim, kad se dodela održi, javnost se probudi i ponovo se zainteresuje. Pretpostavljam da će ova knjiga privući i međunarodnu pažnju jer bi i strani izdavači trebalo da se zainteresuju za nju, kao i za ostale dobitnike nagrade. Svake godine se ovo priznanje dodeli autorima iz dvanaest evropskih država. Biće mi drago ako se prevede barem na jedan strani jezik.

Jesu li sve zemlje Evrope u igri za ovu nagradu?

Sve koje su članice Evropske unije, kao i one koje su u nekakvom pristupnom procesu. Uz njih i svi pisci iz zemalja koje učestvuju u kulturnom programu „Kreativna Evropa“. Mislim da ih je ukupno trideset i šest. Međutim, knjige koje ulaze u konkurenciju nisu samo iz aktuelne godine, već iz prethodne tri, a možda i pet. Nisam siguran.

Kakav je bio osećaj kad su Vam javili da ste srećni dobitnik?

Pre toga su mi javili da sam ušao u uži krug za NIN-ovu nagradu, što je bilo jedinstveno iskustvo, ali je bilo potpuno drugačije od ovog. Za NIN-a je trajalo danima i previše se pričalo o tome, i pozitivno i negativno. Nekako me je sve to izmorilo. A za Evropsku nagradu za književnost ne znate ni da ste u konkurenciji. Niko je ne pominje, a vest dođe iz vedra neba. Mislim da je tako bolje. Naravno da sam se prijatno iznenadio. Baš sam bio euforičan. Dečja radost.

Zašto ste roman nazvali „Jaz“? Ja imam svoje shvatanje, ali na šta ste Vi konkretno mislili?

Bio je problem dati naziv knjizi.

Kao i uvek.

Nekad i nije. Pojedini pisci prvo daju naslov, pa onda pišu. Ali ovde nije bio taj slučaj. Roman je podeljen na dve povezane celine, ali koje na određeni način funkcionišu i samostalno. Može se reći da su to dve odvojene priče koje imaju zajedničko razrešenje. Bilo ih je teško objediniti jednim nazivom. U obe priče postoji još umetnutih priča koje su manje ili više zaokružene, koje, opet, mogu da se izvuku iz celine i da stoje kao nezavisne epizode. Bilo je previše elemenata koji su bitni. Na kraju sam izabrao apstraktan pojam koji najviše odgovara priči, i koji na emotivnom nivou objedinjuje sve likove i njihove međusobne odnose.

Roman se prvenstveno bavi ljudskim nemirima i porodičnim neslaganjima. Prema Vašem mišljenju, koji su razlozi jaza između roditelja i dece?

Čitajući roman, taj jaz se polako konkretizuje. Barem se nadam da je tako. Da sad mnogo ne odajem, hteo sam izokola da priđem škakljivoj temi, a ne da „gađam prstom u oko“. Čini mi se da je u književnosti pomalo zapostavljena suptilnost pristupa obradi teme. A kad bismo pričali uopšteno, između roditelja i dece uvek postoji generacijski jaz, koji se preslikava u različitim životnim situacijama. Ono što ga poslednjih godina pojačava je svetski tehnološki progres. Vreme drugačije protiče, i postoji šansa da taj jaz u budućnosti bude sve veći. Cilj romana nije ni bio da se taj jaz prebrodi, jer to zapravo i nije moguće zato što bi doveo do idealnog ljudskog odnosa koji ne postoji. Cilj je da se to otuđenje otkrije, prikaže i da se možda ponudi određeno rešenje. Do čitaoca je da odluči kako će se to završtiti.

Vrlo ste iskreno, uverljivo, podrobno prikazali studente iz provincije. S obzirom na to da ste rodom iz manjeg mesta, koliko Vaših osobina ima u Damiru, protagonisti romana?

Ima ih mnogo. Posezao sam za autobiografskim elementima na mestima na kojim mi je bilo potrebno. Rodom sam iz Zenice, ali sam živeo u Beogradu pre nego što sam otišao na studije u Kragujevac. I Damir, takođe, iz glavnog grada prelazi u Kragujevac. Pojedine stavke koje pišem volim da poznajem, ali ima i onih sa kojim nisam upoznat. Tako naučim nešto novo. Studentski ambijent devedesetih godina je nešto što sam poznavao, a onda sam tome pridodao nešto o čemu mi je bilo zanimljivo pisati. Poslednje godine prošlog veka su mi bile jaka podloga da napravim uverljiviju atmosferu.

Budući da knjiga ponešto ostavlja i nedorečeno, da li planirate da napišete i nastavak?

Ne. Mislim da ova knjiga ne traži nastavak, ali to ne znači da se u određenom trenutku neću vratiti pojedinim likovima. Ako se to ikad desi, onda bi to bio novi život za tog lika, nova priča. Nadam se da sam uspeo u nameri da radnja knjige čitaoca ne ostavlja potpuno zbunjenog, i da dobije zadovoljstvo u rešenju koje sam ponudio. Otvoreni kraj je deo svesne namere da čitaoca uključim u delo.

Osim što je sve primećivao, David je bio nepopravljivi romantik, ličio je na viktorijanskog zanesenjaka koji za sebe podrazumeva lagodan život (videlo se po borama oko nosa i usta koliko mu se gadi mesto na koje smo došli poterani kišom), a istovremeno iskreno i naivno saoseća sa patnjama potlačenih. Uvid u tu njegovu podeljenost bio mi je dragocen za naš budući odnos, jer je stvorio uzan prostor između nas, procep bez kojeg, verujem, ne bismo mogli iskreno da uživamo u uzajamnom društvu. Taj jaz će se, naravno, pokazati užim od onog koji smo, svaki na svoj način, gradili prema drugim ljudima, ali njegovo postojanje je bilo preduslov za druženje. Poza sentimentalnog plemića koju je David zauzimao prema svetu nije bila nimalo zahvalna i neizbežno je vodila ka samouništenju…

- FOTO: Andrej Bjelaković