Mislim da je film “Šaulov sin”, iako kako Jovan reče hiljaditi film koji govori na temu o nacističkim logorima smrti, “izašao” u pravo vreme, u pravi trenutak i da je potreban čovečanstvu danas.
Hvala Bogu te je dobar film i snažo deluje na gledaoca!
Dakle,
Danas kada se ljudi gledaju kao brojevi,
kada je u svetu prisutna ravnodušnost prema žrtvama sadašnjeg rata,
kada se samo gleda i brine o materijalnom, a duhovnosti nema.
Danas kada, usudjujem se reći,
čovečanstvo stoji pred vratima Trećeg svetskog rata,
postavljam pitanje kao pripadnik ljudskog roda,
da li ćemo ponoviti grešku iz istorije?
Bojim se da je upravo ponavljamo.

Ne dešava se tako često da me neki film danima nakon gledanja drži pod utiskom!
Naleteh ovih dana, onako “rovit” i pod utiskom od “Šaulovog sina”, na jedan tekst koji je upravo zahvaljujući delovanju ovog filma odzvanjao u mojim ušima.
Radi se o teksu “Molitve za umnoženje ljubavi”
koji je Vladika Nikolaj Velimirović,
1945. doveden iz logora Dahau,
zapisao u Crkvi Svetog Save u Beču.

Evo dela teksta:
“Hriste Svesilni, Ti koji si utišao buru na moru,
utišaj sadašnju buru mržnje što hoće sve da nas potopi,
na radost Tvojega i našega arhiprotivnika;
i Ti koji si gubave čistio od gube,
očisti sve nas od gube mržnje i nasilja;
i Ti koji si otvorio oči slepome,
otvori duhovne oči ljudima,
da bi čovek video u čoveku brata, a ne krvnika;
i Ti koji si zaveštao apostolima Tvojim ljubav
kao Tvoje poslednje zaveštanje,
razgori, o Care ljubavi,
razgori božansku ljubav u srcima svih međusobno zavađenih naroda!

Umnoži, Gospode, ljubav na zemlji.
Neka dođe carstvo ljubavi na zemlji kao što je na nebu.
Ozebli smo od mržnje – da se ogrejemo na suncu ljubavi.”